Не свиђа вам се ова киша, драги моји, кажу да је популарно зову као у наслову ове колумне. Не могу због ње осмехом да обучем дан. Откуд сада она, објашњења су разна, а најсимпатичније ми је оно како су нам је, док траје Светско првенство, Руси послали. Изгледа да је наше колективно дубоко убеђење у свемоћ Руса, постало у нашем случају део фолклорне традиције. Било како било, ми више нисмо на првенству и моја маленкост нема главу за то објашњење. (Ипак имате посла са једном плавушом, драги моји!) Знам само да киша бесомучно пада и квари нам туристичке, радне, малинарске и све друге планове. Но, док је приче о времену, време и није опасно, каже једна стара изрека. А нека се и ми мало правимо Енглези…
Међутим, оно за шта се не треба правити Енглез је прича да је троје малолетника у последњих десетак дана страдало од нове синтетичке дроге екстази, која у потпуности, приликом конзумирања, пржи мозак. Мале розе таблетице, са натписом “red bull“, врло су доступне, подижу ниво сератонина, или „осећаја среће“ и млади их често користе, кад год желе да се докажу себи, или онима око себе. Како даље? Питам као мама, питам као просветни радник, питам као новинарка и колумнисткиња. Како да добијемо више медијског простора да говоримо о томе? Да ли је то питање само за медије? Зашто нас не обуче да препознамо оне који то користе? Зашто да не препознамо своју децу? Била сам на безброј просветних едукација, а ниједна се није бавила овим проблемом. Каже се, приликом конзумације, млади су свадљиви, нагло се мења њихов психолошки профил. Ако сте дошли уморни из ваше, или туђе плантаже малина, тешко да сте имали снаге да проучавате интензитет осмеха вашег љубимца. Но, истини за вољу, мислим да морамо удружено деловати, ако је за нешто потребна спрега, онда је то овде: власти, просвете, родитеља, медицинских служби. Док год будемо глумили нојеве, глава ће нам и бити у песку!
Имаш ли конкретан предлог, Биљана? Много демагогије, ником није помогло! Имам: конкретна трибина, са зависником као учесником и његовим сведочењем, обука за препознавање оних којима је то потребно (читај: професори у необраном грожђу!), родитељске патроле у граду, више солидарности, а мање самољубља, не чистити само своје двориште, већ, што би моја баба рекла, помести и мало улице. Делује просто, звучи изводљиво, обећава много. Није непристојна понуда. Увек су ме тако учили, да пазим када ми неко нешто нуди, зато се и преслишавам, драги моји. Опрезност је мајка мудрости, кажу.
Лепо је бити млад, лако је бити млад, то је она неподношљива лакоћа постојања, то је оно постојање у шортсу, мајици и старкама, на киши и на ветру, то је стајање за идеале и испод њих… Али, кад би младост могла све оно што старост зна, или како већ…На нама је да им помогнемо да спознају свет, ако не на лакши, а оно на практичнији начин. А за то су постојале радне акције… Није тачно да нам је омладина нерадна, само је треба повести у те малине и боровнице…
Нисам овог пута писала о предстојећим трендовима за лето, или за плажу, јер сам мислила и на вас који нећете тамо отићи. Силно желим да малинарка престане и да обучем и ја тај шортс који сам припремила, а који имате и ви, вечно млади у срцу, јер само ме такви и читају, зар не? Воли вас Ваша Биља!
Пише проф. др Биља Грујичић (Ужичка недеља 989)
