početak KOLUMNE НЕМА ДВЕ ИСТЕ…

НЕМА ДВЕ ИСТЕ…

od Užička Nedelja
414 pregleda

1.
…пахуљице.
И ниједан снег није исти, и ниједан не може бити бео, леп и повозит као онај оне године.
По сећању на врло одређено и посебно зимовање, мерили смо и меримо све зимске радости; по том сећању, поузданом и свеобухватном, нема Ужичанина који неће из прве потврдити учење о климатским променама, ма којој школи мишљења припадао и у којој теорију завере веровао.
По сећању, у средишту тог зимовања налази се ондашњи „Палисад“, топао, благонаклон и светилиште све ужичке младежи, која је успела да се некако домогне Златибора и распореди по вилама и кућама радника Ваљаонице; у средишту митског хотела налази се твоја симпатија, због које си пртио снег целац долазећи и поново ћеш пробијати стазу кроз новонападали снег док се будеш враћао до Долине лудака или Рибнице; у средини симпатије гори сигнал за пролаз или шут карта, знаци свима видљиви, сем заинтересованим странама.
Зато још чујеш како снег шкрипа под чизмама и дрво пуца од хладноће и како дубок уме да буде кад се одлучиш за ноћну пречицу.
Нема боље технике памћења детаља и ситница од њиховог окупљања око јаке и вечите слике, пуне живости, узбуђења и жеља.

2.
…зимске занимације.
Јер, да има, не би Вилсон Пахуљица Бентли провео зиму 1885. фотографишући снежне кристале фото-апаратом накаченим на микроскоп, померајући их махањем пера ћурке да добије природност у њиховом плесу.
Направио је преко пет хиљада фотографија, које су покренуле задивљеност и заљубљеност у сићушне лепотице сачињене од леда.
Бавећи се оним што воли, навукао је тешку упалу плућа. Тад се то није успешно лечило.
Да њега није било, и хладне лепоте, спорије би смо дошли до сазнања да у средишту пахуљице, средини симпатије, има зрнце прашине, семе кристала око ког се раскош формира.
Због своје страсти и нашег будућег дивљења безбројним обличјима замрзнуте воде, умро је.

3.
…приче о зрнцету прашине.
Из ватрене сржи вулкана, из средишта наше путујуће куће, коју Земљом називамо, скоро пола је трунки; из хладних даљина свемира кроз који наш дом путује, стигла је друга половина.
Па ти сад погоди.
Има и ледених краљица које су се обликовале и око обичне земаљске прашине, чађи и мрвица са земаљског стола на ком халапљиво прождиремо сопствени свет, нашу Земљу, нашу Мајчицу; ветрови и термичка струјања су их просули по небу, на извол’те тешком минусу и сићушним капима воде у трагању око чега би се могле свити.
Свако од нас има бар једну некадашњу зиму по којој суди покушајима осталих да оставе траг; свака има центар, неки га зову „Палисад“, топао, бучан и препун хормона донетих из ужичке рупе; у свачијем зимском свратишту, као центар око ког се твоји системи окрећу, налази се биће које сигнализира како вечерас стоје ствари с твојим плановима. У средишту тог бића, или ватра вулкана, или хладноћа пустог и усамљеног свемира.
Ко ово зна, јасно му је да није свеједно. И повољан исход зимске занесености није прихватљив ако се у сржи лепоте налази зрно неког простог стрвоља, рецимо, чађи из дима трошне котларнице.

4.
…зиме, нити су више оне праве; и нема више оних снегова.
Климатске промене, назвали су.
Наш Златибор, данашњи, не онај из сећања, упиње се да преживи и некако нађе место под неумољивом капом у којој се полако кувамо, као ракови у огарављеном котлићу; ако снега буде све мање, а тиме нам прете, опстајање ће бити отежан.
Без стаза, успињача и гужве, без ноћног гажења кроз новонападали целац, ни окупљање узавреле младости на удобном месту није исто.
Из прве потврђујемо, ми Ужичани, да се клима изменила. Споримо се, али некако без жара, је ли то природан ред ствари или су то људи себи направили. Озбиљни научници су на оба краја борилишта, озбиљни интереси се крију и иза речи поштених људи уплашених временским појавама које не памте.
И сви масте.

5.
…теорије, а на исто се своде.
Кад ти радио, телевизор и Фејсбук кажу да није мудро излажење напоље због честица, због мрва с оног стола за самопрождирање и укидање будућности, нешто није у реду са светом и градом.
Да не дишемо, не умемо.
Иако оптужујемо преобликовање брда и долина и изостајање ветра Креманца, ми знамо да смо то што нас трује себи направили, и без озбиљних научника, интереса корпорација и корисних идиота.
Кад кркљамо, иако смо се давно лишили порока увлачења димова, одлично знамо да уопште није важно јесу ли људске делатности покренуле страшни воденични точак климатских промена или се то по Миланковићевом Канону осунчавања земље; ради се, пријатељи моји, да прикочимо мало.
Ако укинемо честице које плету џемпере по нашим нејаким самоуправним плућима, испунили смо и добар део обавезе да смањимо наш небески стрвољ, који по важећем учењу, кроз сметове отровног ђубрета, новонападалог, прти стазу у ништавило; ако то важеће, обавезни сатав такорећи, греши, живећемо пријатније и здравије док се природне силе с нама поигравају.
А и осећали би се узвишеније, онако, као људи скоро.
Urbi et Orbi, Граду Ужицу и Свету – почнимо очишћење непрљањем.

6.
…зимске депресије.
Ужичка је сива, с мало сунца и доста кашља.
Јер, траје то смоговито сивило много дуже од разумног рока за протезање једне балканске зиме.
Горе, у поларном кругу, ако се у оним мрачним зимским ноћима још и снег наклати да пада, веселе Инуите захвата pibloktoq, па се посвете бескрајном понављању бесмислица и излазе голи да се прошетају између иглоа.
Наша има различите симптоме, укључујући и ове инуитске, али нема још име.
Ако је струка именује, бојим се, пријатељи моји, да ће се учврстити и постати обавеза. И у то име, не само због света и велике слике, било би добро да магле остану без смога.
То велико спремање ваздуха, воде и земље, може бити наше искупљење пред будућим генерацијама, Градом и Светом, ветром Креманцем и Малом светом реком.
Пропуштање тога… Ма, знаш ти.

7.
…ваздушне струје ни поузданог ветра, откад је Креманац изневерио.
Ни познате ужичке свезнадарке, ни приградски мудраци не знају какав узгон имају ужичке честице и путују ли у небо икако.
Недовољно изгорели мазут, опрљени прах лошег угља, буковина пропуштена кроз никакве пећи и нечишћене оџаке, бензини и дизели изударани клиповима неисправних мотора, котларнице које не умеју без црног дима… Иде ли то горе?
Ако иде, ето и објашњења, ето почетка Свезнања О Свему: ако се из ужичке прашкасте грађе рађа снег, није ни чудо што је утањио и није све што снег мора бити.
Еј, кад по сећању пртимо од и до, знаш ти чега, кроз вунене чарапе и радничке цокуле „крцунке“ осећамо пахуље исковане Вулкановим чекићем, а тукли су и Мулцибер, и Хефест; кад грудвом скинемо капу оној симпатији, оном центру и најзад завршимо с нагађањима о исходу силног улагања, из те грудве пева тамна звезда, тамна материја.
А куд ће нас стаза од снега израслог око искашљане трунке одвести?

8.
…пахуљице, пријатељи моји, а можда их једне зиме неће ни бити.
Можда смо криви, можда не; али, не дајмо да наш стрвољ, па био сто пута ужички, буде основ за кристале рођене из жара свог хтења, ако се реше. Буде срж.
Држимо се проверених материјала, дишимо чист зрак и будимо тај фундамент.*

*имао је Душко Трифуновић шта да каже.

Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 950)

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.