1.
Kad je zaposelo maslinjake na Crnogorskom primorju, donelo je i plemenitu odluku o boravku pionira za male pare kraj izvora života; prvih godina, i bez para za siromašnije drugarice i drugove.
U sivomaslinastim šatorima veličina raznih, od dvokrevetnih, do onih u kojima bi se komotno mogla praviti svadba, ako kod „Roje“ ne može da se zakaže na vreme, spavali su pioniri celu noć i bar sat popodne. I disali čist zrak, sivomaslinast i plav.
U menzi se hranilo po tablicama, po struci, i „Omladinske novine“ imale su čast da objave vest: pioniri druge smene ostvarili su prirast od 2.143kg težine. (Ovo je po sećanju iz reprinta objavljenog osamdesetih.)
Imala je ta vest težinu, imala je značaj preokreta, preobratnog procesa.
Sve do sedamdesetih, na sistematskim pregledima najčešća opisna ocena bila je „neuhranjen“, što je imalo ozbiljne posledice: majke su, postiđene, kljukale potomstvo hlebom, mašću i alevom paprikom (šećerom, brrrr, u slatkoj varijanti); bake, ko ih je imao, a da nisu bile u nekom od okolnih sela, značajno su govorile, da su govorile, a da ne vredi govoriti, i pristavljale šerpu s mašću na „smederevac“ da naprže vanglu – dve uštipaka.
Šezdesetih, majke iz radničkih naselja i baraka bile su pune sreće što imaju bar jedno dete punih obraščića i svo kao puce. Lepo se obuku ona i njen drug, mršavi i izmučeni satirućom gradnjom kuće; obuku i ono mršavo i ponosno krenu prašnjavom ulicom. Nek cela kolonija vidi da imaju šta da jedu.
Drugarice i drugovi, nije fraza, nije idiom: mi jesmo iz gladi izašli.
2.
Dug smo put prevalili.
Ni pola veka nije prošlo, a već sedimo na rođendanu, na kom ima mesa i salata više no što smo kadri da utamanimo, i da se popije; a niko hleb ne jede.
Mi, nekad neuhranjeni, žilavi i bar olupanih cevanica, danas se krećemo usporeno, kao levijatani iz okeanskih dubina, kao cepelini, i dijetom se uvodimo u red.
Na naše oči Užičani nestaju, tope se. Ima kuća u kojima se izgubilo i pedeset kila žive vage.
Jesmo nabrekli, vidi se; verovatno od vlage i upornih magli, koje su se zadnjih decenija probile iz Požege; ne može se to više prikriti širokim košuljama, neupasanim. Ume to da škodi i smeta, i razumno je poželeti povratak u dane, u kojima, za tebe, nije bila ni zamisliva ona utešna „bolje da ljulja, nego da žulja“.
Ali, što hleb?
3.
Svaka sezona ljutog nutricionizma otkriva po još pet novih razloga zbog kojih je hleb škodljiv; nema vraćanja na devojačku/momačku liniju, dok se on ne ukine. Ma, smrtonosan je.
I svinjska mast je skoro pomilovana, hleb nije; a po čemu ćeš tu mast mazati, ako joj se pokajnički vratiš? Kako plojku od zrnevlja da umočiš u moču, ako je sledeće sezone odobre?
I zašto misliš da je igde na svetu hleb samo hrana?
4.
Hleb se od duše pravi, izreka je srpska.
U njoj je sadržan zajednički put čoveka i hleba od sirovog i gnjecavog, do vazdušastog sa zlatnom korom; ona ti kaže da se uvek znalo kako se postupa sa zrnom pšenice od setve do pečenja.
Kako da ne poštuješ hranu, u koju je nečija duša utkana? Kako da ne poštuješ starca, negde gore pri Zlataru, koji podigne ispušteni komadić hleba, poljubi ga i stavi na ogradu, da ga ptice pojedu? Ili stari znanci, u ptičje oblike sakriveni…
U Egiptu, tvrdo se verovalo da kvasno testo ima vrednost jednaku vatri na ognjištu i vodi za piće, a zna se kako se pitoma vatra i dobra voda poštuju; ništa od to troje ne sme se onečistiti.
I boga hleba su imali, i jasne propise ko i kako petlja oko hleba.
U staroj Grčkoj, boginja plodnosti Demetra bila je zadužena i za hleb.
Jevrejima, hleb je svetinja i čuvar kolektivnog sećanja od izgona iz Egipta pa nadalje.
Na celom Balkanu znao se red, oduvek, i poštovani su rituali, a danas moraš da staviš na sto nesporne Egipćane, stare Grke i Jevreje, da priča o hlebu ne bi bila počišćena s mrvicama i odbačena kao naša primitiva, kao jedan od lanaca iz prošlosti; a oni nam, pionirke i pioniri, neuhranjeni i gojazni, ne daju da raširimo svoja krila i poletimo tamo gde nas jedva čekaju.
Za hleb nam ne treba izgovor. Ni za vatru, ni za vodu. Za njihovo napuštanje i onečišćenje, izgovor se ne može naći.
Ne postoji.
5.
U modernom, skoro vanzemaljskom Niponu, pirinač je svetinja. Rituali vezani za tu biljku su važni i ne prepuštaju se zaboravu.
Prvi struk sadi Car. Ugazi u vodu, kao što i seljak radi i s pažnjom i poštovanje usadi nežni koren u blato. Sav Nipon to gleda i raduje se.
Devedesetih, neki lik je napravio Zidni kalendar „Užice budućnosti“ i između Kasapčića mosta na čistoj Maloj svetoj reci i spektakularne futurističke građevine „Dinarska kapija“, kroz koju prolazi autoput ka moru, sivomaslinastom i plavom čistom zraku, s pripadajućim pionirima, umetnuo je njivu s pšenicom na Međaju.
Opisao je Petrovdan, paljenje vatri i decu, koja na štapovima nose zapaljenu koru od breze ili trešnje i trče oko žitnog polja vičući „lila gori, žito rodi“. I još svašta je napisao, i sve to miriše na neke rituale, a zna se, mi smo s takvim stvarima još onomad raskrstili.
Da nije onog Nipona, naprednog i modernog, ne bih smeo ni da pomenem atavističku i ničim izazvanu sliku, uspuzalu uz kičmu do primitivnog dela mozga: naš Predsednik, kad svici zgasnu i vreme žetve dođe, srpom žanje prvu rukovet. Pa snoplje, pa krstine…
I hleb, i so.
6.
Za svaku priliku ovde se spremao hleb, vekovima oblikovan da ne promaši smisao, da bude simbol i garancija da će se sve odvijati u željenom smeru.
Život umotan u verige sveta prođe između dva hleba.
Jedan se mesi za rođenje, s namerom da to malo čudo dočeka i pruži mu kakve-takve garancije za opstanak u prelepom svetu, u kom su i sport, i umetnost, produžetak privremeno prekinutog rata drugim sredstvima.
Drugi se mesi, kad duša zatreperi plamenom sveće i krene na dalek put kući; a bez hleba se na takav put ne polazi.
Badnjača, česnica, rođenčić, mladenčić, slavski kolač, kumovski hleb, kumova pogača, sabornik, vasilica, poskurica… Magični vojnički tain iz Velikog rata, od pšenice i raži, koji je jednako tvrd i spasonosan 1914. i 1918.
Ovde naši najstariji kupuju džak brašna TIP500, kad se Bakir i Dodik dokače više no obično. Iz tople sobe gledano, besmislen potez; ne tako davno, nažalost, taj džak je život spasavao.
Pa kako između dva hleba beshlebno da proturiš svoj vek?
7.
Kad bi u vremenima hleba, pitome vatre i dobre vode, putnik između dva hleba, onaj čija je duša u zlatnu koru utkana, posumnjao da mu je nasleđeni teret na leđima otežao neko pakostan, otišao bi kod nekog što ume da vrati koju litru s grbače, ili bar par uncija.
Krišom od onog novog popa, još otpornog na zakonitosti brdsko-planinskih krajeva, tražio je novu vodenicu što melje na levo; brašno u njoj dobijeno sejao je na situ okrenutom naopako, iza leđa. Žene su mesile hlepčić; kako, nije želeo da zna. Njegovo je bilo da ga osuši na suncu, vatri nad vatrama, i odnese ga osobi ovlašćenoj za oštar odgovor.
Od Hvara do Makedonije, ako bi morali da iznesu dete napolje posle zalaska Sunca, stavljali su mali komadić hleba uz dete. Ponekad i prilog: luč, tisovina, tamjan, vučji zub…
Ta primitivna, prevaziđena i oštro osuđena postupanja doveli su do našeg postojanja. Ovakvi kakvi smo, mi, i verige sveta, zveketom obznanjujemo svoje postojanje, uprkos svemu.
Kakvi će biti stvoreni prečišćenim učenjima i bez glutena?
8.
Budimo Užičani, iako smo ljudi: ako već nećemo sodu bikarbonu bez aluminijuma, već bez zlata, nemojmo pristajati na hleb bez glutena; samo ako je bez platine, dovoljno je dobar.
Moji saborci, bivši neuhranjeni pioniri, izgrebani i olupani, danas upadljivo preniski za svoju težinu i ustajemo iz kreveta kao levijatan iz Marijanskog rova, daj da ne napuštamo potpuno hleb naš nasušni. I u najstrožoj dijeti, pojedimo komadić, mrvu.
S razumevanjem.
Jer, izneti smo u noć, i svakojake sile se unapred slade našoj nemoći; ako nam ne pomogne ni taj komadić hleba, u nas s razumevanjem utkan, spali smo na nas.
Ako kažete da je to dovoljno, neka nas.
Dragan R. Filipović (Užička nedelja 945.)
