РОЂЕНА ЗЕМЉО, ЈЕСИ ЛИ ЗНАЛА…
29. новембар. Цео дан разни медији емитују сећања на „стари добри државни празник – Дан републике“. Када су, како кажу, „били млади и срећни“. Постало је то опште место, сваки дан неко тврди како је „некада било много боље“, да је „бравар био бољи“, „да се боље живело“… Шта ја могу, са своје 53 године, да кажем о 29. новембру? Ништа. Било, па прошло. Баш као што ништа немам да кажем о тим временима „када се добро живело“, јер, искрено, не памтим да се овде икада добро живело. Можда су коју годину лепог живота закачиле генерације деценију старије од моје, али моја, као и све наредне, своје пунолетство дочекале су у држави у којој се смењују демонстрације, девалвације, стабилизације, политичка превирања, санкције, ратови, криминал, економски колапс, бомбардовање, светска криза… И тако до данашњих дана, није се живело, већ животарило… Свашта смо преживели, а ништа проживели… За нас који смо подалеко од државног казана, то су исте оне Пекићеве године које су појели скакавци, додуше, нисмо, као он, допали затвора, али је клаустрофобија врло слична, тако да немам никакав осећај сете, нити носталгије, осим оног људског, уобичајеног,„жала за младост“, коју је тако убедљиво приказао мој славни презимењак у Коштани. Баш као што бакица на Флориди у својој 80. години слуша плоче са почетка прошлог века, када је била млада, лепа и окретна… Као наша Југославија…
29. новембар, барем мени, више је значио као дан када смо ми школарци, често пешке, ишли, на Кадињачу, да се сетимо страдања ситних ужичких приватника…. Страдање, које су тако добро наплатили многи послератни државни чиновници. Идеолошки рад од обданишта је чудо, када се сетим, како смо били поносни, а и данас смо, на тај страшни чин жртве… Чини ми се да је стварању мита о Радничком батаљону посебно допринела велика Славкова поема „Кадињача“, коју смо сви имали и занесено учили наизуст оно чувено: „Ко те, Ужице, не би волео, и бол и радост био си граде…“ Ипак, искрено, године (које су појели скакавци) узимају свој данак, па ми је и сећање на тај величанствени подвиг „завеј‘о ветар…“ Нажалост, са годинама сам и схватио да је тако велике и тако дирљиве стихове о Ужицу, могао је да напише само онај који је из њега, заувек, давно отишао….
Када смо већ код празника и улудо потрошених година, једини празник коме сам се увек искрено радовао била је Нова година. Нажалост, ових дана баш разговарамо зашто се ни њој не радујемо као некад, и, општи је закључак, да нас је та стална оскудица и борба потпуно исцрпела и учинила да нам ни јелка, прскалице и Деда мраз не могу загрејати срце као некад. Прочитах пре неки дан, упркос свим Вучићевим бајкама, да је Србија прва у Европи по стопи ризика од сиромаштва и да је сваки четврти грађанин на ивици сиромаштва, отуд и не треба да чуди зашто се све мање грађана Србије радује Новој години. Осим тога, потпуна сељоберизација Србије довела је до тога да, чак и ако човек успе да одвоји неку пару за ту прилику, нема пристојног места где би могао да оде на дочек, да не слуша турбе фолк и све његове подврсте и варијације. Нека звучи и носталгично, али су у овом граду, пре скоро 40 година „Феникси“ свирали рок за дочек, а данас морамо да трпимо терор ових што су шљегли са околних ближих и даљих брда и њихових трубача и разних кулова, па чак не смемо ни јавно да говоримо и пишемо против тога, јер ће нас попљувати по друштвених мрежама…
О ономе што нас је „снашло“ ових дана говорио је и један од најзначајних Ужичана – Љубомир Симовић. Иако нисам заборавио његову запажену улогу у буђењу нације деведесетих, морам признати да ме је пријатно изненадио смелим и одлучним наступом на прослави Пен центра, које су медији назвали „Повратак у варварство“.
Морам да цитирам:
„Није, на пример, случајно што бар тридесет година у Србији не постоји књижевни живот. Није живот ако једини преостали књижевни лист уместо, као некад, једном у петнаест дана, излази једном у четири месеца. Није живот ако се књиге штампају у хиљаду, у 500, у свега 300 примерака. Нема хајки, нема забрана, нема суђења и хапшења, али више нема ни потреса које је књига изазивала када је била забрањивана. И кад је њен тираж спаљиван. Уместо у затвор, књижевност је затворена у резерват. У том резервату можете да пишете шта хоћете, да говорите шта хоћете, нико вас неће дирати. Важно је да то што пишете нико не чита, и да то што говорите нико не чује.
Истовремено, народу се у замену нуди обиље таблоида и таблоидних телевизијских станица: у Србији су данас таблоиди најчитанији, а ријалити серије најгледаније. А од народа се очекује да што више личи на оно што чита и гледа.
Ако нико до сада није схватио куда то води, нека чује шта је о томе у своје време рекао Елиот: “Народ коме више није стало до литерарног наслеђа постаје варварски…””
И када овој упозоравајућој и суморној Симовићевој констатацији додамо очигледну намеру суспензије Скупштине од стране СНС-а и Мартиновића, али и скоро потпуни изостанак реакције анестезиране јавности, не треба ни да се чудимо што нам је Нова година, не само дан као сваки други, већ још и много гори, јер баш тог 31. децембра постајемо свесни да смо још једну годину и један дочек протраћили улудо….
Ако смем да признам, нисам неки верник, али знам да је јуче почео Божићни пост. И, кад већ сам немам шта паметно да кажем, да се још једном послужим цитатом. Овог пута Јована Златоустог: „Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.”
Чује ли ово ко?
Заиста, може ли Србија да не буде земља Сораје, већ земља Јована Златоустог? Може ли Србија да не буде земља Мартиновића, већ земља Симовића?
Ето шта ћу пожелети, и себи и другима, када се казаљке поклопе тачно у поноћ. Ко зна, ако довољно јако пожелим, можда се и испуни… Једног лепог дана…
Тони Станковић
