Статистика каже да просечан Американац у току радног века промени 12 радних места. Једна трећина запослених посао мења сваких 12 месеци, а они који радно место мењају после три године спадају у мањину.
Ја се вешто уклапам у просек, па, ево, пре неки дан почех нови посао. Слажем се, можете ме звати Прелетачевићка, иако, искрено, у мом случају се не ради о каријери, већ само о послу, оном који плаћа рачуне, обезбеђује пристојну егзистенцију, покрива здравствено осигурање и није предалеко од места у коме живим. Склопити све то у једном, за Чикаго је прилично велики луксуз, па сам после исцрпних интервјуа са рекрутерима и послодавцима, одлучила да кренем у нови изазов, у центру Чикага.
Моја новинарска каријера завршена је оног дана када сам напустила место главног и одговорног уредника Радио Ужица, завршетак је потврђен 1. априла 1996, када сам крочила у Чикаго, у коме сам за ове две деценије неколико пута променила посао, струку и занимање. Последња четири су на месту извршног асистента директора (читај секретарица, једноставно, речено, брате мили), па вам се бакћем заказивањем и отказивањем састанака, резервацијама путовања, асистирам у изради извештаја и презентација, бринем о канцеларији, кандидатима, новозапосленима, служим као амортизер између странака и главних директора велике финансијске корпорације. И признајем вам, ако сам ја могла да из креативног прелетим у административни свет, верујте ми – онда је баш све могуће!
Зашто Американци тако често мењају послове, питаћете радознало, а ја ћу вам реци да им је на старом досадно, да тамо нису употребили све своје ресурсе и капацитете, нису били добро плаћени, у завади су са шефом или колегама, немају могућност напредовања, константно трагају за балансом између живота и радног места… У мом случају претходна фирма се дрмала од неорганизованости, одсуства стандарда и принципа, па ни главнима није било јасно шта може донети нови дан. Имала сам утисак да ће имплодирати, урушити се у себе изнутра, онако на кварно, поклапајући све нас који смо послове поштено обављали. Претња отказом висила је изнад свачије главе (рачунајући и директоре, које је Борд преко ноћи могао да отпусти, а често је то и радио), а могућност напредовања и усавршавања скоро да није постојала. Ја имам веома висок праг толеранције, ваљда ме знате, али када дотера цара до дувара, одлазим не осврћући се. Тако сам напустила и претходни живот, посао и земљу, зашто би сада био проблем да променим радно место? Континуирано образовање, спремност да учиш, и, нарочито важно, још из новинарства, да знаш ко зна!
Схватила сам за ове две деценије да смо сви замењиви (ако ниси замењив ниси достојан ни промоције, старо је правило) и да неће бити смак света ни ако им дате отказ, нити ако они вас отпусте. Две недеље је идеално време за узимање ваздуха и залета, куртоазни осмех и изрази захвалности при растанку, у жељи да вам се стазе у будућности можда опет некако укрсте. Има, заиста има много извештачености, али, научила сам и то да је и пристојна извештаченост боља од било какве непристојности.
Чињеница да на послу проводимо једну трећину свог дана (у мом случају и више), а да једну трећину преспавамо (у мом случају мање), натерала нас је да желимо да та једна трећина макар буде квалитетна. У противном, тих 8 сати дневно скратиће вам живот тачно за толико, на дневној бази. Да се разумемо, као и свуда у свету, или нарочито овде, најбоље је радити за себе, јер једино тако нећеш бити слуга до гроба. Али, ако већ немаш ту срећу, нити шансу, мораш препознати тренутак и право време да се поново ставиш на маркет, припремиш резиме, обновиш контакте и кренеш у потрагу. Тражење посла је посао са пуним радним временом! Теже је наћи нови посао, него задржати стари. Нимало лако у нашим годинама, признајем, али на крају крајева, године не признајем, све док у глави имам 22.
И не заборавите, бонуси су све ређи, као и тринаесте плате, најчешћа награда за добро урађен посао је – још више посла. Ако знаш како, увек ћеш имати посао. Ако знаш зашто – мошеш постати и шеф!
Многи ће вам тврдити да је посао непопуларан начин зарађивања новца. Али, ако научите да више не трагате за својом изгубљеном каријером и да живот не узимате превише озбиљно, јер из њега нико није изашао жив, неће вам сметати када вам и просјак, у рано петковско јутро, на мосту, сасвим искрено каже – Happy friday!
(Ужичка недеља 956)
