MRTVO MORE
Štrajk je nekome rat, a nekome brat
– Krajnje je vreme da se uspavani intelektualci trgnu, da podignu glas, ne bi li se situacija u obrazovanju promenila. Napravimo novi sistem vrednosti, vratimo autoritet i dostojanstvo učitelju i vrednujmo prave diplome, stečene znanjem –
Učenik ima sve nedovoljne ocene i veliki broj izostanaka, roditelji pozvani u školu. Majka kaže: „Znam da je to loše, znam da neće završiti razred, ali pustite ga još malo, da prezimi!“
E tako, kao i taj naš učenik, prezimismo mi prosvetni radnici, ministar, sindikati, učenici, roditelji… I bi štrajk!
Mi nastavnici umorili smo se od prethodnih štrajkova, koji se uvek završavaju na isti način. Intimno, svako od nas je želeo da se i ovaj što pre završi. Ne možeš da ćutiš, a ne možeš više ni da štrajku ješ. Skupo! Država nas je dovela na ivicu egzistencije.
Reforma školstva se svakoj vlasti završavala , uglavnom, ugradnjom PVC prozora, krečenjem i zamenom dotrajalih tabli. Školstvo je bilo i ostalo segment društva pogodan za štednju. Ako nema krede i sunđera, to manje bode oči, nego kad nedostaju zavoji i citostatici. Loš udžbenik donosi manje negativnih poena, nego rupa na magistralnom putu. Prosečna varošica u Srbiji će preživeti mnogo lakše bez kvalifikovanog nastavnika matematike, nego bez pedijatra.
Sindikati, sa istim vođama dugi niz godina (čast izuzecima), ovajdili su se za članstvo, učestvuju u daljem degradiranju prosvete, prihvatajući nametnutu retoriku, da bi nama, njihovom slepom članstvu, izdejstvovali nešto što sepovremeno naziva pomoć (koja se u svakoj normalnoj državi daje socijalno ugroženima, bolesnima, invalidima…), a nekada nagrada (pitam se za šta nas država nagrađuje, da li za poslušnost, ćutanje ili odustajanje).
Roditelji vrte glavom. Neće više da slušaju o nezadovoljnim nastavnicima. Važna je forma. Ne interesuje ih ko, šta i kako radi, samo žele da su deca u školi.
Deca, uglavnom, nezainteresovana. Većina (opet čast izuzecima), žali za časovima od pola sata, jer navikli su se na instant verzije.Postali su zavisnici od mobilnih telefona, interneta i kratkih besmislenih poruka, u kojima koriste krajnje oskudan fond reči. Sve bi skraćeno, upakovano i ako može bez nekog velikog zalaganja i intelektualnog napora.
Ipak ne možemo i ne smemo da se predamo! Sa praznim novčanikom u džepu, moraćemo na megdan u boj protiv rijaliti bljuvotina, starleta sa silikonskim atributima, instant tajkuna, političara estradnog tipa… Ali, najviše protiv sablasne tišine u društvu. Kao da su svi zaboravili da mi obrazujemo i vaspitavamo i njihovu decu. Bez nastavnika spremnog za rad i izazove u ovakvom vremenu, nema ni kvalitetnog obrazovanja, obrazovanja za budućnost. Pravi efekti ove državne bahatosti videće se tek za dvadesetak godina. Krajnje je vreme da se uspavani intelektualci trgnu, da podignu glas, ne bi li se situacija u obrazovanju promenila. Napravimo novi sistem vrednosti, vratimo autoritet i dostojanstvo učitelju i vrednujmo prave diplome, stečene znanjem.Tek tada možemo da se nadamo da će u ovoj zemlji biti bolje. Ovu zimu smo nekako pregurali. Ako ovako nastavimo, bojim se dugog ledenog doba u sistemu obrazovanja, a onda i u čitavom društvu.
Anela Miletić, TŠ „Radoje Ljubičić“, Užice
