Догађај недеље у нашем градићу је свакако први протест против насиља после кога смо и ми постали црвена тачкица на мапи Србије. У шетњи по завејаним и залеђеним улицама учествовао је сасвим пристојан број незадовољних грађана. Шетачи првоборци су осокољени великом подршком младог света који је у изненађујуће великом броју показао да је спреман да се бори за промене. Срећа да се све ово десило пре упозорења цркве да није баш пожељно да се скупљамо на улицама и тражимо поштовање владавине права и закона.
Патријарх је поново замољен да каже три реченице па нам је поручио да не види корист од шетње, што и није нека корист у поређењу са одласком код Карића на Славу. Новак дере редом, јачи него икад. Штета што не можемо да га гледамо на РТС-у, бар у оној минутажи у којој пратимо спортску каријеру Марка Ђурића. САНУ солидан, и даље мудро ћуте.
Генерални секретар странке која је спроводила етничко чишћење и министар информисања који је забрањивао рад медија је као “Man of the Hour” наступио у неком швајцарском завејаном Јет-сет прихватилишту. Виспрени домаћини су га коначно убацили у право друштво, међу главне уреднике медија. Уплакан и уцвељен као обично, сви му криви, а највише његово племе, које назива “мој народ” и које заправо није сиромашно, него му медији набијају на нос да је најсиромашније племе у Европи. Тако рече: „Чак ако питате мој народ да ли су задовољни, они ће рећи да нису задовољни и да су сиромашни, иако економске чињенице кажу другачије”.
Ка племенској заједници воде нас и представници владајуће странке који зборе неким чудним тарзанским енглеским и изазивају урнебес по eвропским институцијама. Са телевизије искачу политички подобни надрилекари који лече молитвама и сирупима. Нису у затвору јер приповедају епске приче о прворођеном који нам је послат на земљу. Под покровитељством цркве држе трибине на којима позивају на премлаћивање, преваспитавање и насиље над женама. Др. Мирољуб се сигурно не би сложио да се над њим примени казна коју он промовише, она ’’под мач бато’’ или ’’бам,бам, бам’’. Опет, тешко да би ико из власти узео Мирољуба за свог изабраног лекара. Деца се и даље лече СМС-ом, пензионери на бувљаку продају намештај и успомене да би купили лекове, дечји додатак је 2500 динара и мање, незапосленост је алармантно висока, о бежанији из „фактора стабилности“ не треба трошити речи.
Интерес владајуће већине је да таква племенска заједница никада не приђе ни близу ЕУ. Шта може у таквој земљи да представља највећи проблем? Па глумац који увреди извођачицу радова у таблоиду који годишње пласира хиљаде лажних вести. Шта друго? Једино још да се доктор градоначелник који глуми заменика градоначелника посвађа са метеоролозима? Нисам поборник таквог етикетирања, али ми смо са својим живописним псовкама светски прваци у тој дисциплини, па чашћавамо редом, не бројећи туре. Ни највиши представници власти не остају дужни. “Курва” је дефинитивно прејака реч за особу женског рода, али ту се више ради о карактерној особини него о занимању. ’’Проститутка’’ је нешто друго. У добром делу Европе то је признато легално занимање на које се плаћа и социјално осигурање, па се са потребним стажом иде у пензију. Праг годишње од проституције легално заради преко 200 милиона еура, Амстердам и више. Проблем са Србијом је што се овде та реч пречесто везује за проституцију сваке врсте, па и ону најраспрострањенију – политичку, те изазива негативне конотације.
Поменута реч мобилисала је овдашњи АФЖ па су се спонтано и у исти дан састали сви месни и сеоски одбори, неки у у униформама, и прочитали трактат о линчу, силовању и насиљу. Жене, мајке, краљице и углавном директорке. Шта су оне урадиле икада за добробит жена у Србији? Нису се сетиле да реагују кад је једна жена названа шефом нарко картела, друга “усташком курвом”, трећој фашисти претили снајпером…ах да, па оне нису из исте странке, иако су истог рода. Премијерка каже да су претње које стижу са њихове стране ’’емотивна реакција’’, такви су они. Емотивни. Толико да не кажњавају увреде које нису изречене у микрофон.
Противнике називају страним плаћеницима, насилницима, олошем, шљамом, лоповима и силеџијама и тако развијају слободу говора. Скренеш им пажњу да ће таквим понашањем стварно довести до насиља и ко зна чега још, они скоче и викну: “Ви позивате на насиље!”
Власт, сила са 700 хиљада чланова која има све и управља свиме се бави једино њеним противницима, јер своје успехе не може да оправда. Нема их. Каква је то и колика снага кад десетине незадовољних јавних личности може да је избаци из тако добро трасираног колосека? Одговор се сам намеће.
У складу са падавинама и министарка правде најављује “обилне” мере обогаћивања кривичног законика. Вероватно у области вербалног деликта, како би будућу слободу говора ограничила на популарна 4 зида, пожељну и дозвољену јединицу простора раније поменуту у једној причи о насиљу у породици. У међувремену, убиства се поништавају као да су злочинци пуцали из офсајда, а масовна хапшења трају док се не осуши мастило са насловница таблоида.
И најострашћенији навијачи би се једва сложили да је из Путинове посете извучен мршав бод. Код Мути Меркел је очекивано поражен у гостима. Да би се остало у игри за пласман потребно је узети који бод на домаћем терену. Остаје му само обрачун са протестима који се шире као стомак после новогодишњих празника. Задња линија одбране. Дискредитуј, ровари и уништи. Судећи по надахнућу шетача, задатак неће бити лак. Мотива никад не недостаје, шта више сваки потез власти додатно мотивише хиљаде упорних и непокорених људи који се појављују у све већем броју српских градова. Изненађења су увек могућа, али једно је сигурно. Из ове утакмице, како год да се заврши, сигурно је једино да он неће изаћи јачи. И то је већ свима јасно.
Што се комшилука тиче, Грци су ратификовали споразум са Македонијом иако су овдашњи ’’визионари’’ до задњег судијског звиждука веровали да је то немогуће. Честитке без, као и први пут. Руској тетки по лек, па не смеју.
Један колега тамо далеко има великих проблема, иако му се бивши, одавно покојни председник Чавез јавља у облику птице. Паметним и визионарским потезима подржавио је нафтне компаније у земљи која лежи на нафти а потом довео становништво на руб опстанка, завладала глад, три милиона грађана побегло из раја, он изгубио на изборима па направио сам себи свој парламент. Њега су подржале сталне чланице клуба љубитеља демократије – Кина, Турска, Иран, Сирија и наравно Русија. То је она земља чији је ТВ водитељ у ударним вестима атентат на Ђинђића испратио речима “стигао га је заслужени метак”.
Хвала на дружби.
Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1004)
