Пише проф.др Биља Грујичић
Не знам да ли ћу за ову колумну из далека добити дупли хонорар, зато што сам била овако дискретна према уреднику, јер све ипак зависи од њега, али знам да сте на мојој страни, драги моји. Ноге су ми потопљене у језерску воду, око мене пливају паткице са једне стране, са друге сви једу своје танке сендвиче, и то што пишем никоме није чудно. Овде можете радити шта год желите.
У земљи у којој се налазим све се заиста наплаћује, јер све заиста и кошта. Пословно опрезни Швајцарци смеју се увек љубазно и увек су приступачни, иако то чине само угловима усана. Све психолошке теорије о говору тела говоре, да само ако се смејете очима и уснама истовремено, онда је то искрено. Да не кажем да се овде бучно и наглас смеју само Срби и Турци. Не знам да ли је то некултурно, али је то њима необично, и доживљавају нас као „страствени Балкан“. Дакле, ништа од онога воли, скачи, смеј се, живи није потребно и пожељно овде. Емоције је довољно свести на најмању могућу меру, иначе вас могу одвести у нежељеном смеру. Бирате емоције, бирате смер, бирате смех. Све је на рачунару, изабери опцију и замишљај. Не додируј, држи руке при себи. Не бацај, не прљај!
Они и нису могли ратовати. Око свега постоји разговор и компромис. Може се разговарати сатима, док се не дође до решења. То је једна врста, рекла бих, суптилне демократије. За све постоје правила, потребно је само поштовати их. Не знам да ли би нама „страственима“ са правилима било лакше. Ако заборавите да ђубре изнесете у тачно предвиђено време за одлагање, никакав осмех, молба или шта год смислите неће вам помоћи.
Размишљала сам шта ли је старије, кокошка или јаје, и нисам дошла до одговора. Да ли смо ми без правила, зато што без те рупе на саксији не можемо да преживимо, или их они поштују, зато што не знају како би без њих пробушили ту рупу.
Елем, овде нема импровизација, јер за њима нема ни потребе. У Србији се то често зове и креативност, тако да овде и нема потребе за креативношћу. Изузев, можда, код селекције ђубрета. Мислила сам на оно природно и неприродно смеће из канти. А за оно, на које сте ви помислили, драги моји, такође је потреба селекција. Међутим, то је већ ствар личног избора у који не желим да се мешам.
Швајцарци су толико далеко отишли у том покрету зелених, да вам после неког времена не пада на памет да било шта једете или пијете, већ радије лишите себе тога, ако то има остатке који треба да заврше у некој од три корпе.
И тако, нити је њихова трава зеленија, нити су њихове Милке другачије, нити су им жене лепше, а мушки мужевнији, нити је њихова храна укуснија, само је скупља, њихов је СТАНДАРД виши.
Размишљала сам да када бисмо се једног јутра пробудили као Швајцарци (алузија на Грегора Самсу и Кафку) да су нам све потребе подмирене, да не треба да бринемо ни о чему, да само одемо на посао, колико год да се тамо ради, да је све организовано са нашом децом за то време, тешко да би нам било битно шта облачимо, возимо и да сазидамо кућу за наредних шест генерација, јер ко зна где ће нам деца живети и „како ће решити стамбено питање“.
Толико од мене овога пута, уредник ће ми после овога уплатити швајцарски хонорар, а ја ћу вам оставити једну швајцарску поруку која је мене сачекала на јастуку: „Dreams are the seeds of change. Nothing ever grows without a seed, and nothing ever changes without a dream.”
Воли вас Ваша чоколадна швајцарска Биља
(Ужичка недеља 990)
