МИЛКА АЏИЋ ДРАГОЈЕВИЋ

Где сам била, где сам дангубила?

– Нисам планирала да чекам пензију, попут већине, да бих се тек онда отиснула пут завичаја, родитељске куће на селу или викендице –

Мислим да тај тренутак дође у животу свакога од нас…Тренутак кад спознаш да тако даље не иде, а да промена које следи мора бити коренита или неће имати никаквог смисла. Онда зажмуриш и скочиш! У нашем случају, скок је био, не толико у даљ, колико у вис.

Обрели смо се тако јуна 2014. на 950м над морем, у једној кући на окрајку јеловогорске букове шуме. Од моје Ракијске пијаце округло 10км. Пешице, преко Белог гробља и Ибишевог гувна – 2 сата и 10минута. Са успутним заврљивањем и фототографисањем, уз констатацију како на тој релацији има и шетача и бициклиста… Познатих, одважних ентузијаста. Ако постоји тренд по мом укусу, онда је то овај здравог живота, који у последње време броји све више поборника.

Није то нужно морала бити Јелова гора. Нисам је познавала, ама баш ни мало. Упркос бајковитим причама о количинама вргања и других гљива које се сваке године ту беру, мене, гљиварку, увек су привлачили неки други терени. Већ две деценије сваки слободан тренутак проводим изван града, по ливадама и шумама, фотографишући и берући гљиве и исто толико времена маштајући о кућици у природи. Када су се пре годину дана за њу стекли услови, кренули смо у потрагу, ја све нагињући на златиборску страну…

Штури су подаци до којих ћете доћи када у неки од претраживача укуцате појам Јелова гора…нешто фотографија, пар текстова са блога нашег Пеђе Супуровића, неколико помена Дана боровница у штампаним медијима…Изван Ужица, моји гљивари, а има их више од 2.000 на страници коју уређујем („Која је ово гљива?“), никада нису чули за ову планину, која највећим делом припада ужичкој општини. Разлога за то има више, али су за ову причу небитни.

Кад и како се десило да нама, градској деци, градски живот изгуби сваку драж? Зашто се нисмо задржали на идеји о викенд кући и повременом боравку у њој? Вероватно зато што би то било решење „на пола“. Загађен ваздух, вода, пребукиране улице, било је све што у Ужицу видим последњих година, а што ме је чинило клаустрофобичном. Или се само оматорило? Свеједно, нисам планирала да чекам пензију, попут већине, да бих се тек онда отиснула пут завичаја, родитељске куће на селу или викендице.

Желела сам да гљиварење постане моја свакодневица, можда окосница неког бизниса. Превасходно лако доступно. То сам и добила…Могућност (коју у јеку сезоне користим свакодневно) да у баде мантилу, са шољом кафе у руци, за доручак уберем пар вргања у шумици испред куће. Звучи невероватно? Мени је то остварење најлуђег сна. Сна који ће бити надмашен оног тренутка у ком нам егзистенција неће зависити од одласка на посао у град. Концепт 24-сатног боравка на планини је нешто што још увек разрађујемо, али мислим да није нереалан, већ да је, као и све у животу, у директној вези са апетитима.

За сада уживам у благодетима живота у сеоској средини… Имам тетка Олгин сир, кајмак и јаја од кока чепркуша, млеко које могу да укиселим, Гвозден из Гостинице допрема претоп (савршену комбинацију свинског и јагњећег) за комплет лепиње које сама подмесим. На ливадама у Јованчићевићима брала сам разне лековите травке, које су завршиле у миришљавом сирупу. Од шипурака убраних на теренима пар километара удаљеним од најближе саобраћајнице, традиционалном методом, премијерно у животу, направила сам пекмез. Нас двоје смо ове године толико тога урадили по први пут у животу, са мање или више успеха се опробали у толико послова, да је тај добар осећај, који прати сваку малу победу, постао главна мотивација за суочавање са увек новим изазовима планинског живота. Када нам прође ова прва зима, знаћемо да смо успели.

Comments

comments