SRPSKI NADREALISTIČKI MANIFEST
Vidim da su svinjski papci važan srpski izvozni adut. I ne samo izvozni, već i važan politički adut, kako za vlast (čitaj Vučić), tako i za opoziciju, ali i za tv poslenike koji, za lepe novce, ćeraju komendiju namenjenu njima sličnima. Od televizije sam odavno odustao, a u poslednje vreme i od interneta, pa sam čitav ovaj rijaliti sa domaćim papkarima propustio. Pokušao sam da se naknadno uključim, ali, avaj, očigledno sam promašio, ili mesto ili vreme, (ko zna, može biti da sam, u stvari, ja promašen…) uglavnom, nisam ukačio zbog čega su ti papci toliko važni. Okej, jasno mi je da je čitavu lavinu, kao i ko zna koliko puta do sada, zalaufao otužni Vučić, u još jednom neiskrenom i neuspelom pokušaju da glumi skrušenost i poniznost, ali, kad već imamo takvu vlast, nije mi jasno zašto se tim trivijalnostima bavi i, reklo bi se, pristojan svet. Papci, leteći automobili, povećanje penzija….
Jadna je zemlja u kojoj su to ključne teme kojima usta ispiraju nadobudni političari, neuspešni komičari, intelektualci u pokušaju, i druga banda koja u ovoj napaćenoj zemlji izigrava elitu. Ah, da, umal‘da zaboravim neizbežnu Farmu. To je tek postala ključna tačka oko koje se biju presudne bitke, na život i smrt. Da se vidi ko je vera, a ko nevera! Narafski, niko od tih silnih moralnih gromada Farmu ne gleda, i ne kritikuju je sebe radi, već su oni, baš kao i Vučić, silno zabrinuti za sudbinu SVOG zavedenog naroda, koji, tako pošten i naivan, Farmu gleda od svitanja do sumraka, pa opet do svitanja. Cinici bi rekli – fenomenalna besplatna reklama. Baš kao kad se pjevači i pjevaljke i one osobe bez zanimanja koje su non-stop u javnosti, tobož silno ljute na bulevarske medije koji ih prate u stopu i prikazuju u svakojakim „neprikladnim“ pozama.
I dok se beogradska čaršija bavi za život suštinskim problemom postavljanja novogodišnje rasvete na kraju leta, užička čaršija ima svoje, takođe od životne važnosti, teme – učestala hapšenja zaposlenih u zdravstvu, sve sama lekarska i vladajuća politička elita, ali i gorući problem odlepljivanja nesrećnih traka, na ovom novoizgrađenom parčetu trotora u bloku Ce, čija je dvomesečna izgradnja toliko uspalila mozgove lokalne vlastele, da je oduvek skromni i odmereni Tihomir slavodobitno izjavio kako je Užice jedno veliko gradilište! Eto, što bi rekla pesma stara, koliko za sreću malo treba, tuđim parama svakih 7-8 godina krpiš nanovo jedne iste ulice, jedne iste trotoare, postaviš tu i tamo poneku, potpuno besmislenu, betonsku lutku i odmah za svaku ubogu provinciju umisliš da su je lično Romul i Rem sagradili, a tebe za velikog Imperatora postavili. Još kad ture na Stari grad čudo moderne tehnike – parče sajle zvano zip-lajn, Užice više neće biti mali, nego velikački Carigrad. Ma, kakav Carigrad, ima da bude, veće i novije od Novog Beograda. Neće se više Stamat mangupirati sa sajlom iznad Ljubiša, ima naša vlastela da udari sajlu tik iznad još jednog naprednog čuda tehnike – panoramskog lifta i napola srušene najstarije centrale u svetu i šire. Taman kad je modernizuju sa kojim megavatom, mogu i ime da joj promene, baš će da čučne – Agregatčić pod Ziplajnom! Jedino me malo brine, trebaće povelika cerada da prekrije ovoliki cirkus od grada, ali, siguran sam, rešiće i to njihovi napredni umovi, mi što nas je vreme pregazilo, ne možemo ni približno da proniknemo u tako genijalna naprednjačka vizionarska stremljenja.
Doduše, ne znam kako će usplahireni naprednjački umovi preživeti najnoviji sumanuti potez rumunske vlasti, koja je u Bukureštu postavila 44 fontane u krugu od 1,4 kilometra! Takvu grandomaniju ne može čak ni naša vlastela stići, makar sav naš poreski novac slupala u jarbole od sto pedeset metara po svim srpskim provincijama, inkluding i srpsku kolevku – Kosovo.
Elem, izgleda da je ovo parče kugle zemaljske direktno iz prošlosti prešlo u daleku budućnost, preko noći, od izvoza papaka došlo do proizvodnje letećih automobila, kakve trice i kučine, kakva prva, druga, treća i četvrta, mi direktno idemo u dvadeset i šestu industrijsku revoluciju! Mi smo patentirali nešto što čovečanstvo nije videlo, što nije mogao da zamisli čak ni čudesni Milić od Mačve, mi kao celokupno društvo nezadrživo jurimo i to zip-lajnom, u čisti nadrealizam! Kod nas je sve moguće! I papci, i leteći automobili, i jarboli od trista metara, i Kosovo i Srbija, i Rusija i Kina i Amerika, Evropa takže, i vlast i opozicija, i Zvezda i Partizan, i komunizam i nacionalizam, i Vučićević i Mitrović, i Macura i Marić, i kapitalizam i socijalizam, i Grand i Garaža, i Nova i Stara centralica pod gradom…
U nadrealističkim državama potpuno su prevaziđene dosadne teme kao što su privreda, proizvodnja, demokratija, produktivnost, ekonomičnost… Svi dobijaju pare od nekakve imaginarne države, koja prihoduje, ne zna se kako, svi imaju genijalne vizije i proviđenja, svačija je kao Njegoševa, svi su kul, super, ekstra, svi žive svoje najluđe snove, letuje se, zimuje se, bahati se, žurka traje bez prekida! Ima, doduše, nezadovoljnika koji su iz ovog raja na zemlji utekli u inozemstvo, mnogi planiraju to da urade čim prije, ali to su neprilagođeni, oni koji se nisu „snašli“, koji nisu „prepoznali“ kakve im se genijalne šanse ovde nude, samo da su se malo više potrudili i zakucali na prava partijska vrata. Ako ćemo pošteno, pa ovo je jedino mesto na svetu gde možeš doći do fakultetske diplome, a da nisi ni srednju završio! Toga se ni Dali u svojim najluđim slikarskim snoviđenjima nije setio.
A oni koji nisu „prepoznali“ kakve im se prilike nude u zemlji nadrealizma, daleko im lepa kuća. Brani li im ko da idu u inostranstvo? Branili ko onima koji neće u inostranstvo, da ne izlaze iz sopstvenih stanova? Pa, naravno da ne brani! Ovo je slobodna zemlja! Svako ima pravo, ko nije pristalica našeg avangardnog i jedinstvenog puta u potpuni nadrealizam, da do kraja života provede u sopstvenom stanu.
Ako ga ima. A ako ga nema – sam je kriv.
Čist nadrealizam – ili se prikloni ili emigriraj.
Pravi ili unutrašnji emigrant, njima je oduvek bilo svejedno.
Toni Stanković (Užička nedelja 995, septembar 2018.)
