НИ ЛУК ЈЕЛИ, НИ ЛУК МИРИСАЛИ
Све чешће ме појединци питају шта очекујем од ове власти. Одговор ми је увек исти, кратко и незаинтересовано – ништа. Па како ништа, зар не мислиш да могу нешто урадити? Не, не могу. Онда навале са гомилом потпитања, са очигледном намером да се свађају, а како на глупа питања одавно немам воље да одговарам, кратко их упитам – да ли је могуће кроз иглене уши прогурати дебео канап? Није, а ако то не схваташ, џаба да започињемо разговор, ко до сада није схватио, неће никад. Онда би ме они најрадије, у праведничком гневу, оптужили да сам од оних који подржавају прошлу власт, али не могу, пошто знају да сам оне прошле јавно “пљувао”, док су они ћутали заливени и ташунали им, баш као што и сад ћуте и ташунају овим новим усрећитељима. Наравно, Србија је ово, од горег увек има горе, можда ми се од љубитеља сваке власти, чак и више повраћа од оних који и даље, до лудила, апсолутно некритички, обожавају ове тзв. жуте. Они и даље гуслају стару причу, прошла власт, па и они уз њих, су богови, најбољи на свету, и шире, али ето, народ, стока грдна, нема појма, не цени тај силни прегалачки труд и гласа за друге. Они су имали тако дивних планова како да потроше наше паре и таман кад су се размахали, одоше са власти. Наравно, ти су до јуче су падали ничице на помен речи Тадић, а данас истим жаром обожавају Ђиласа. Искрено, пушком да ме терају, не бих гласао за Ђиласа, ако ни због чег другог, онда јер се бавим новинарством скоро цео живот и одлично ми је позната улога тог маркетиншког могула (чисто да подсетим, Ужичка недеља је једини писани медиј у Србији који је објави извештај комисије за корупцију која је водила покојна Верица Бараћ, а у коме је један од главних акционих хероја управо Ђилас), али, и кад погледам ове нове, не знам каква би ме тешка мука натерала да гласам за њих. Сва је прилика да и у наредним деценијама, како се то лепо каже, нећу учествовати у изборном процесу. Да рашчистимо, нисам од оних, не тако малобројних, незадовољника, који су, потпуно безразложно, умислили да су Eуропљани и интелектуалци и да су изнад ове наше каљуге, а који су, суштински, незадовољни тиме што они нису на власти (а да јесу, радили би исто, а врло вероватно, и горе и од ових сада, и оних прошлих), не, моји разлози су, да извините на изразу, прилично прозаични, мене интересују сасвим друге ствари од ових које нуде наше партије. Можда бих са њима и наша заједнички језик у неким стварима, али око оне суштинске никако, наиме, они би да запошљавају, а ја бих, признајем, и крив сам, и бездушан – да отпуштам. Е, то су већ толико удаљена становишта да компромиса и договора нема. Они већ деценију и по, запошљавају и шаком и капом, а, хвала на питању, и ови новопечени су преко ноћи измислили неколико хуманитарних и сличних канцеларија, а ја бих, овако наопак каквим ме бог дао, већину тих које су запослили одмах истерао на улицу. Уделио би им и који стартап кредит који свакодневно један од њихових гуруа, Динкић, велича, нека мало одморе од силне бриге за наше добро, а, успут, да и они мало крену са плаћањем пореза, чисто да виде како то изгледа. Ја га плаћам 25 и кусур година и већ ми је поприлично дојадило. Од кога је, доста је. Био би ред да другови, као праве патриоте, својим личним примером дају допринос порасту продуктивности и друштвеног бруто производа. Зашто не би, тако способни, кренули и са извозом, да мало смање дефицит? Пошто они тај дефицит и праве и на себе троше, било би божије правде да га они и враћају, а не да опет све пуца по леђима веселог народа.
Питају ме, тобож знатижељни, докони градски хроничари ко је крив у овом актуелном препуцавању око базена. Ко је крив? Сви су криви. Нема ту никог ко је прав. Ето намћора, опет му ништа не ваља. Искрено, ја сам вероватно једина особа у граду која је била против изградње базена, баш као што сам био и против изградње стадиона, баш као што сам и против сваког другог непродуктивног бацања нашег пореског новца. Па шта би ти урадио, питају ме, видно изнервирани, другови душебрижници? Ништа, ја бих вратио народу паре. Био би ред да весели народ, после 20-30 година, у сопственој кући, уместо распаднуте и зарђале, купи нову каду. Овако, уместо да свако има људску каду у кући, узму народу паре и сјаргају на “заједничку”велику каду. И сад сви треба да полудимо од среће што имамо базен. Кажу ови другови европљани и интелектуалци да сам ја обична будала, да је то еуропска тековина, да је пливање, од посебне животне важности, од, такорећи, свемирског значаја. Ја сам, очигледно, човек сељак, никако не схватам шта је тако спектакуларно у том синхронизованом махању рукама и ногама… Кажу ми, то што причаш обична је демагогија. Нека сам и будала и демагог, али бих више волео да ми месечно остане 15-20.000 динара, уместо што то, присилом, њима плаћам, да се они, у маниру Дружине Пере Квржице, играју мојим новцем. Скупила се дружина испред базена и оптужују другу дружину да се тајно, ноћом, као неко пливачко масонско удружење, купају. Тешка оптужба. Можете мислити, купају се ноћом, и то сами. Чист криминал. Опет, ја овако наопак, се запитах, а ко је платио те другове тај дан када су протествовали? Да ли је било и оних који су дошли на протест о свом трошку или су, као и до сада, протести били на рачун нас пореских обвезника? Искрено, нисам још довољно полудео да гледам такве бесмислице, тако да сам се о овом догађају информисао из друге руке, па су извесне непрeцизности у закључивању могуће. Наравно, њима је, оштрим тоном, стручно, а како би другачије, одговорио њихов дојучерашњи коалициони партнер. Наравно, као што рекох, нисам још довољно полудео да то слушам, али могу да се кладим да је одговор био у стилу, док смо ми били са вама, све је било супер, али када сте нас изјурили из коалиције, и остали сами, е од тада сте све наопако радили.
И да се вратим на суштину, дакле, отпуштање. Партија која обећа отпуштање може да рачуна на моју безрезервну подршку. Прво да се направи списак непотребних парадржавних организација, али не као ови нови душебрижници који обећаше затварање агенција, а не затворише ни једну једину, па свима отказ. А онда у државне институције и јавни сектор. Да се пребере шта ради, а шта не. Друг Динкић и другарица Табаковићка пре избора су се кунули у рационализацију, а сада тај исти друг Динкић и иста другарица Табаковићка са гнушањем одбијају реч рационализација, али до лудила обожавају реч кредит. А и што га не би волели, неће га они враћати. Неће ни ови локални стручњаци враћати дугове за базен, они ће у ту заједничку рагу да увале мало својих људи, а народ ће, овчурина, опијен еуропским стандардима, и даље, од мало своје сиротиње, плаћати. Шалу на страну, кад већ помињем тај весели базен, како је могуће да су нам толико свраке попиле мозак, да се не запитамо, да ли ми, земља са најнижим стандардом у Европи, уопште можемо себи да приуштимо такав луксуз? Ко зна, могуће је, можда су овде сви нормални, а само сам ја луд…
И чисто да проверим своје лудило, одем на сајт државног трезора, да видим колико су нас ови усрећитељи задужили последње две седмице. Шта су узели, као бедници, последње две недеље су кроз обвезнице на домаћем тржишту позајмили тричавих 10 милијарди динара и још тричавијих 30 милиона еура… Сад ће те паре одмах на плате државних чиновника и пензије, што би рекао друг Динкић, важно је да се окреће.
Него, не знам шта ми би да опет млатим о парама и буџету, уместо да, као сав нормалан свет, причам о борби против корупције. Нису се Човић и Џаја честито ни охладили, а на ред дође друг Ивица Дачић. Читам на сајту онога што кажу да може да се купи на трафици, а нису новине, да је за длаку избегнут државни удар. Шта нормалан човек ту може да уради, осим да се прекрсти. Ни мање, ни више, него државни удар. Прича се на телевизији о неким људима, неким случајевима, неком криминалу, а нико о томе ништа не зна. Потежу се “тајни” материјали, случајеви се нижу као на траци, важно је константно држати тензију, из дана у дан. Орвел се у Србији у потпуности остварио. Слободно се може рећи да је виртуелни живот победио стварни. Као у филму Матрикс, прикључени смо на телевизију и свакодневно чекамо дневну дозу борбе против криминала гарнирану уз неки привредни успех, који се, тамо негде, баш као код Орвела, догађа. Изађеш на улицу, маглуштина, прљавштина, оронуле фасаде, свакодневно све више локала са налепницом – издаје се… Али зато свако вече у пола осам поново побеђујемо тамо неког мрског непријатеља. Нити га познајемо, нити о њему шта знамо, али је важно да га побеђујемо. Што би другови властодршци свих боја, пуних уста, рекли – нико није јачи од Србије. Одавно ништа смешније нисам чуо. А ни тужније.
Тони Станковић (фебруар 2013. Ужичка недеља 848)
