Kada imaš šest godina sve je strašno
“Hajde da se igramo izmišljanja priča”, predložio bi neko od nas. Tada bi, Jedna Mama i njena deca najbližu zelenkastu površinu pretvarili u začaranu livadu usred šume. Na nju su doletali specijalnim letom firme Izletničko Ćebe, koja bi za njih troje slala Gondolu Dobrog Zmaja Koji je Voleo Decu.
I neprimetno, jedna po jedna, bajke su se ušunjale u naš život. Od njih se lako padalo u nežne snove. Od njih se pozajmljivala ljubav, mašta, učilo se …
Kako da se lakše preboli tuga…
Pravila se lista životnih ciljeva i prioriteta.
Saznavalo zašto je važno praštati i poštovati.
Putovalo se u daleke svetove i predele koji su na taj način postajali bliski i miroljubivi.
U svemu je bilo najviše ljubavi. Za nas je ljubav bila suština života. Njegov pokretač. Razlog da se u njemu bude. Tako je i dan danas. S tim što je mnogo teže verovati u to… Ljubav ponovo nije u modi. Trebalo bi je uvesti kao neki obavezni predmet u nekoj neobaveznoj školi. Možda bi pomoglo ovom svetu… Ne znam više ni sama.
Jedna Mama najviše se radovala zajedničkim bajkama. Svi znamo tu igru. Neko počne, ispriča nekoliko rečenica, sledeći nastavlja i tako do u beskraj. Bilo je uzbudljivo, jer nikad nisi znao kako će se priča koja počinje sa ,,Bila jednom jedna lepa i siromašna devojka, koja se zaljubila u čobanina čije su ovce prelazile u njene livade, pa su im roditelji bili zavađeni…” završiti.
U stvari, najčešće se dešavalo da se jedna priča nastavlja danima, do potpuno neočekivanih obrta. To je bio pravi izazov za sve troje. Jedna Mama zaista jeste bila maštovita, ali njen Sin bio je vlasnik mašte bez granica… Bila je strašno ponosna na njega i nije želela da se priča završi. Slušala je kao kad je bila dete i uživala kao što samo dete zna da uživa. To je Jednoj Mami i danas tajni rezervoar u koji navraća da brigu zameni nadom.
(Ko zna…šta bi bilo sa mnom i sa svim tim peripetijama i operacijama, da ne postoji taj tajni rezervoar dobrih misli, sreća prava pa postoji.)
Čini mi se da je baš sada pravi trenutak da ispričam kako sam izgubila poverenje, duboko ukorenjeno bakinim sujeverjem, a pomalo i maminom blagom pobožnošću, u božje sveznanje i svemogućnost sveprisutnost i potpunu posvećenost svakom od nas pojedinačno… (Sa tatom nije bilo nikakvih problema i nedoumice tog tipa. On je oduvek verovao samo u sebe, u svoje vredne ruke i u ponekog čoveka.)
Kažem, pravi je trenutak, jer sam, kada su me na jednom od tih naših putovanja Sin i Ćerka upitali da li bog postoji i kakav je to princip funkcionisanja koji mu omogućava da bdi neprekidno nad svakim od sedam milijardi ljudi, umesto odgovora ispričala baš ovo:
Seoska crkva bila je udaljena oko tri kilometra od bakine kuće. Hodali smo satima, čini mi se, tog jednog jutra kada je ona odlučila, da nas posle višenedeljnog prinudnog posta, povede na prvu pričest. Sve svoje unuke. Ja sam bila prekršila pravila posta. Bila sam uplašena i samo sam razmišljala kakvom će me kaznom bog kazniti. Bakine priče na tu temu zvučale su zastrašujuće. Vukla sam noge na kraju kolone predvođene babom i dedom, pa nas jedanestoro, od najvišeg do najnižeg. Bila sam pretposlednja. Iza mene samo moja sestra.
Jela sam kajmak!
Ušla sam u mlekar u koji je ulazak bio dozvoljen samo baki. Napravila sam dva greha istovremeno. Prekršila sam pravilo svete zabrane i pojela sam kašiku kajmaka. Totalno izgladnela čudnom višenedeljnom hranom koja se onda jela u danima posta, ušunjala sam se, pojela, i sada preplašeno zastajkivala, ne očekujući naravno pomoć ni od koga, ponajmanje od boga koga sam izneverila… srce mi je lupalo sve brže. Imala sam šest godina.
Ništa se nije desilo…
Ili mi je greh bio oprošten ili nije bio, u toj gužvi grehova koji se neprekidno dešavaju širom sveta, prepoznat ili bar ne kvalifikovan kao delovanje zbog koga bih u trenu izgubila vid, sposobnost govora, ili mogućnost da hodam… kako me je baka upozoravala nedeljama ranije.
Dušica Pavićević
