Задатак српског двонедељног колумнисте дупло је тежи од онога који пише за недељник, а најмање 14 пута незахвалнији од дневне дозе коментарисања овдашње збиље. Просто, јер не живимо у некој богатој, а досадној земљи типа Луксембург, већ у најсиромашнијој земљи Европе, светском прваку у корупцији, где се још државни моћници такмиче у дисциплини свакодневног изваљивања највећих глупости, лажи, обмана, клевета и цртања мета на чело. Осећам велику душевну бол што бар читаоцима и пратиоцима не могу да дочарам комплетну бајку у којој живе и раде, јер од понедељка, када се предаје текст, па до среде, може се десити нешто што би у запећак бацило протекле две недеље. Није моја кривица, трудим се да свима који нису у могућности да прате ни независне телевизије ни друштвене мреже кратко препричам и дочарам једну другу, мање светлу страну бољитка који је у наше животе ушао ненајављено, као Саша, кад је ономад бануо на препуну пензионерску трпезу, и једини у новијој историји се осмелио да проба љуту паприку.
Нанајаваљена посета са 52 телевизијске екипе уприличена je у склопу турнеје „Станику за трактор“, коjoм приликом је посетио породицу несрећно настрадале жене на наплатној рампи, породици, у замену за њен живот, понудио трактор са прикључним уређајима, а ожалошћеном супругу рекао да може да погледа снимак на ком Бабић није возио, али без деце, јер носи ознаку ’’18+’’, а познато је да он посебно води рачуна о деци у функционерској кампањи. Пре неколико година од истог аутора имали смо прилику да погледамо блокбастер „Косово за патике“, такође ненајављен, ком приликом је изненада плануло пар амбасада, џамија, а први пут смо се упознали и са новом звездом, сада председником Фудбалског савеза. У новијој историји ово је један од ректих перформанса за који нису директно окривљени ни Шилак, ни Ђолас.
Бабић каже није возио, остаје да му верујемо на реч, јер снимак нећемо видети док не сиђу са власти или док не фотошопирају Ђиласа иза волана, ваљда зато што се на снимку јасно види да Бабић није возио. Бабић је грехе окајавао на тренингу Звезде на Алианз арени у Сопоту, одакле су га, по речима очевидаца, уз погрдне повике навијачи најурили у службени аутомобил марке „Господар прстенова са 4 спојена круга, црне боје, ознака службена, возач у сталном радном односу, платили грађани Србије“. Донирали смо и симпатично породично путовање премијерке и њене свите на пријатељски Скиатос, шта нам тешко? Где има ту се и просипа.
А највише се просипа по главном граду, влажном сну милиона бугарских туриста, који за време својих масовних баханалија нису имали част да их чувају и прате и бугарски милицајци. Е, зато Кинези сада патролирају Београдом, јер се у ваздуху осећа експанзија туриста из те далеке земље, познате по томе што се наш Саша највише диви њиховој комунистичкој партији и њеним идеолозима, његов народ јефтиној и по мирису познатој роби, а министар за иновације, швајцарски држављанин, уводи нам и кинески свемирски програм. Кад би се свуда примењивао исти аршин, највише полицајаца у Бечу би било из Пожaревца.
Елем, неки студенти су се осмелили да запитају ректорку и Универзитет зашто се пета година праве луди и жмуре на оба ока и уста на плагирање доктората у режији министра, и да их обавесте да смо доста склизнули на некој Шангајској листи. Већ у првом сату блокаде Ректората, у госте су им дошли активисти владајуће странке скупљени по месним одборима, мало су викали Ђиласу, иако он одавно није ни студент ни професор, мало се силили над студентима, васпитно завртали руке и делили ћушке и после се мирно разишли. Студенти не траже оставку министра који је плагирао докторат, моле своју ректорку да то предложи вишој инстанци и да јавности јасно саопшти да су активисти СНС-а упали у независну институцију, истине ради и реда ради. У почетку је рекла да не може по фацама препознати ко је студент, а ко активиста, макар су они који су упали у Ректорат имали и преко 50 година, а по друштвеним мрежама им откривена и бела крвна зрнца. После десетак дана натезања да се попу каже поп а боту бот, ректорка је стисла и ипак изјавила да Универзитет осуђује упад активиста владајуће странке у Ректорат као независну институцију и да подржава студенте који се залажу за аутономију Универзитета. Закаснео, али свакако храбар потез, после кога ћемо сазнати да је она нека Ђиласова рођака која није ни завршила факс, вероватни амерички шпијун – својевремено из студената истеривала православље вакцинама и уз дебелу уштеђевину живи стану од 600 квадрата са 14 мачака и нелегално набављеном пандом слушајући наопачке Black Sabbath.
Ужичани и овом приликом могу бити поносни на професора Јованчићевића који је подржао студенте, а за своје тихујуће колеге рекао да су презадовољни скромним наставним програмима и великим примањима, те чекањем да неко други ради на ниховом образу. Но, „број један“ је за све окривио, наравно, Ђиласа и студента који има 30 година, још студира и замислите улази у шорцу на факултет?
У свом ненајављеном обраћању човечанству Саша је пресекао и саопштио да поменути министар свој посао може да обавља и са основном школом. Може. Може и Симо Спасић да буде градски архитекта, али он бар не помиње да има докторат. Јасна и недвосмислена порука да образовање није ни потребно, а да за навише државне функције мораш бити друг из детињства са неким ко сада пушта ваздух или бар друг члан. Обоје ствара winwin комбинацију.
Велелепна камена плоча названа тргом и помпезно отворена, распала се после 14 дана коришћења и градски челници су се одлучили на једини смислен корак. Ваде и окрећу коцке везане силиконом које традиционално имају 6 страна, те им је до финалног решења остало да их окрену још само 4 пута.
Београђани тј. народ, све то трпе стојећки, мада више седећки, попуњавајући баште београдских кафића. Пристали су на Содому и Гомору, после којих је сасвим нормално уследио потоп. Неимари су сјебали магистралну цев у центру града и тако ненајављено направили још две туристичке атракције за кинеске туристе. Терме краљице Марије и Слапове 27. марта, на којима би се због количине воде могао направити римејк „Блага на Сребрном језеру“ са Винетуом, кога би режирао Лаза. Погађате да је за све ово градска власт окривила Ђиласа. Ако не верујете, прочитајте изјаву директора београдског Водовода.
Све и да се нађе кривац и за ово, све и да објаве снимак са наплатне рампе, осуде Јутку и Симоновића, признају да је тата Бранко мувао са оружјем, шта би се променило? Скоро ништа. Увек има снимак на ком Ђилас виче на полицајца и тридесетогодишњи студент у кратким панталонама. Бајдвеј, снимак на коме поменути виче на полицајца стварно постоји. И ту је кључ. Неовлаштено га је снимило лице на службеној дужности. Колико полицајаца је зауставило икога из ове владајуће гарнитуре? Таквих снимака нема, јер им само насмејано машу док јуре под ротацијама.
Ма колико Палма отворио плеханих чучаваца по њивама због ниских кукуруза, ипак се не може сакрити искрена паника власти око сада већ извесног бојкота избора. После странака окупљених у СзС и уједињена Демократска странка је саопштила свој став, који није баш по мери ни неких њених истакнутих чланова, што је унело додатну нервозу у противничке редове. Европа се преко својих легалних и нелегалних службеника нуди да посредује у неком дијалогу за који опозиција сматра да је дошао прекасно, да ће поразговарати, али да став о бојкоту променити неће. Бојкота се плаше више чак и од нове европске тужитељке Лауре Кевеши, јер су још увек ван домашаја, те зато Ивица прижељкује хитно удаљавање од ЕУ. Бојкотом губе легитимитет пред својим европским пријатељима, чак и да признају резултате крњих избора са фикусима од опозиционих рестлова. Сада би да разговарају. После седам дугих година најстрашнијих увреда, претњи, клетви, насиља, непоштовања Устава и свим могућих закона, после медијског мрака и топлих зечева, свакодневног застрашивања и атака на све неистомишљеника, они би седну за округли сто и преговарају? Са ким? О чему? Испаде да сад хоће и могу да причају и са Ђиласом, иако га још нису окривили једино што је Антигони забранио да сахрани брата? Са малих екрана националних емитера на дотичног и партнере из Савеза који су за бојкот, се свакосатно сурвава најсуровија лавина разних оптужби, клетви, лажи и обмана, иако је јасно да они на изборе неће, па самим тим нису никакви противници који би могли да угрозе монолитну власт. Нико од напредњачких хероја се не бави конструктивном опозицијом која ће јамачно на изборе? Зашто се не боре против Шешеља, Вацића, Паје Левијатана, Чеде или Чанка, Милице Заветнице и Србске части, као легитимних политичких противника? Или их се баш и не плаше или их уопште не схватају озбиљно? Неће их ваљда све свити под своје скуте?
Пут нам је зацртан. Професор Никола Самарџић објашњава: ’’Нова стратегија националне безбедности промовише марксистички концепт наоружаног народа, нарушава основе законитости и уставности, додатно ремети већ проблематичне суседске и међунационалне односе, а председнику републике даје диктаторска овлашћења.’’
Маске још нису потпуно спале, држи их још онај танак ластиш и мало се ослањају на уши, али тешко их је задржати на глави. Европа не и свакако не још. Евроазијска унија да, и то већ следећег месеца. Добићемо тржиште од 180 милиона становника, где ћемо извозити оно једино шта производимо – каблове. У замену за то, бићемо још даље од школовања деце на Zападу без икаквих препрека, од легалног рада у најбогатијим европским земљама, од приближавања модерном свету, али ћемо бар осетити топлу азијатску душу нових пријатеља из Казахстана и Киргистана. широку као Монголска степа. Нису баш православци, али знају руски, па му то дође на исто. Ђилас се поводом овога не оглашава, ако га неко зна, нека му јави. Баш ме занима и његово, а и мишљење Савеза из кога би један од оснивача, да се пита, све одавно поклонио мајчици.
Исто као и Миле из Лакташа, који у својим влажним сновима види заједничку државу кметова и ратника под управом руског кнеза, све са четири општине на Косову и Србијом која ће опет послати војску у Босну, а он нама вратити још 300 директора кад победимо НАТО пакт. При том стари шалин намерно заборавља најважније: Где су радикали бранили Србе, тамо Срба више нема. Ипак, никад није касно да се понови грешка. Косово ће се решити кад тад, брже но што се мисли. А шта после остаје ономе што влада завађањем и прављењем нових жаришта, сем да мобилише нацију око новог светог циља српског који му се просто нуди?
Све нас је мање и у Србији самој. Ако темпом од 60.000 годишње одлазимо на Запад, за 100 година овде нико остати неће. Кинески извршитељи ће територију ионако узети за камату и направити највећи паркинг на свету. Захваљујући мудрој политици, земља нам личи на погрешну испоруку са AliExpressa. Најтеже је суочити се са собом, али морамо прихватити да је велики део проблема у нама самима. Србија са оваквим народом кога можеш месити као тесто и који се не буни чак ни кад га дохвати ватра, који мисли да је најпаметнији, а плаши се помрачења Сунца, да је најхрабрији и најбоље наоружан, а из свих ратова деведесетих изашао као поражена страна, да је све на белом свету направљено и дешава се баш због њега, да је колевка свих цивилизација и писмености, народ најстарији, који сам против свих стоји на бранику православља, са јавношћу која верује у смак света, крилато дете и бесплатан S-400, са моралом исклесаним у Задрузи и Паровима, карактером плагијатора ради сопствене користи и мрзитеља комшијске краве… заслужујемо ли ишта боље од овога сада?
И ко нам је за све недаће крив, сем студента у шорцу, бојкоташа и луксембуршке телевизије, која, као и министар иновација, не плаћа порез у Србији?
Милан Тодоровић – Чарли (Ужичка недеља 1021)
Дежурни кривци
Prethodni tekst