ŠTA SRBIJA SLAVI?
– Za Vladimira Vladimiroviča Putina kažu da se još uvek nije distancirao od tamne strane komunističke vladavine za vreme trajanja Sovjetskog Saveza. Analitičari koji se bave ovim pitanjima tvrde da se u bliskoj budućnosti, ovaj trenutno najautoritativniji političar na svetu neće o tim stvarima ni izjašnjavati, bar ne u negativnom smislu, i ne samo on, već i oni koji će doći posle njega. To je sasvim razumljivo jer Rusija je uvek bila imperijalna sila: i kao carevina i kao komunistička zemlja ali i danas. Veliki i jaki nikada o sebi ne govore loše –
Proslava 16.oktobra 2014.godine kao dana oslobođenja prestonog grada Srbije, pomalo je začudila običan svet iako se taj dan proslavljao dugi niz godina 20.oktobra. Šta se i kako, kog dana, na koji način stvarno dešavalo (ko je koga oslobodio, od koga i kada) teško je sada posle toliko godina do kraja i sa sigurnošću prosuđivati (što nam nije ni cilj u ovom tekstu)… Uglavnom sve je, kako ima običaj da kaže jedan naš domaći političar, „vrhunski skockano“: „grandiozna“ vojna parada, dolazak lidera jedne od najvećih svetskih sila, atraktivni aero miting sa „Strizi“ akro grupom, umetnički program, svečane akademije i sl. „Kao u dobra stara vremena“ – govorili su protagonisti ove lepo osmišljene šarade. Uložen je veliki trud za dovođenje pred kamere tzv. „jugonostalgičara“ koji se rado prisećaju grandioznih vojnih parada i snage i moći te bivše Titove SFR Jugoslavije itd. Ne može čovek da se otme utisku da se i ovi današnji „vladari“ male Srbijice, žele a bogami i trude, prikazati kao lideri koji prave moć i snagu po uzoru na kult najvećeg sina svih naroda i narodnosti. Koristi se skoro isti scenario, gazi se isti strojevi korak, može se čuti skoro identičan govorni vokabular, na isti način se ponašaju mediji…
Niko da se seti (ili bolje rečeno da skupi hrabrost) i da otvoreno kaže da ta bivša JNA je bila sve drugo osim velike snage i sile. Naprotiv, bila je jedna ideološka tvorevina koja je više bila u funkciji očuvanja postojećeg jednopartijskog totalitarnog sistema vlasti nego odbrane zemlje. Verovatno se zato i država raspala, nestala sa geofrafske karte na najgori mogući način, u krvi i plamenu.
Sad dolazimo do jedne dileme koja se neminovno pojavljuje posle svega prikazanog a ta dilema je „Dali ova malena Srbija podržava i dalje isti vrednosni sistem, kada je u pitnju globalna politika, po uzoru na bivšu SFRJ i pored toga što se ta zemlja raspala, svi smo svedoci, više nego tragično. Urušila se kao kula od karata.
Iskazati bilo kakav zaključak u cilju razrešenja ove dileme više je nego rizčno jer je zemlja zvanično još uvek u tranziciji. Reforme, transformacije, razna restrukuriranja itd. su svugde i na svakom koraku više od 20 godina. „Stojimo čvrsto na putu reformi, čeka nas svetla budućnost“ – govore vladari bez obzira koje su partijske fele.
I dok autor ovog teksta razmišlja zašto svi naši vladari govore na isti način, populistički, iako dolaze iz različitih stranaka; da li su ovakve manifeatacije poput Vojne parade potrebne kad se zna da vojska nosi staru uniformu i nema mogućnosti da kupi akumulatore za pokretanje aviona; koliko ovakve šarade koštaju i onako već previše osiromašnu zemlju; kakvi su krajnji efekti itd.?… kad ono, kao grom iz vedra neba, dron sa zastavom „velike Albanije“ u sred Beograda, na sred fudbalskog stadiona „Partizan“, pred noge predsednika Srbije koji dođe da gleda utakmicu Srbija – Albanija i raduje se pobedi. Poniženje da gore ne može biti, predsednika i publike, prestonog grada, cele države i naroda. Što je još gore: dva dana uoči grandiozne parade. Svi ćute, kao navodno „nije to ništa“. Samo „prosvećeni“ ministar unutrašnjih poslova smože snage da iskritikuje bezbedonosne službe kako su to mogle da naprave propust i dozvole da neki huligan „uleti“ u novinarsku ložu i izgovori neke neprimerene reči na račun predsedmnika vlade a što je još gore to je čula cela Srbija. E, to je ono pravo, ima da pršti perje na sve strane, ima da lete glave zato što jedan huligan može da uleti u novinarsku ložu i kaže direktno u mikrofon: Vučiću pe… A što je država izvrgnuta poruzi i podsmehu, poniženju, što je degradiran i obesmišljen, izvrnut ruglu ceo jedan sistem za koji vladajuća elita tvrdi da je jedan od najsigurnijih u Evropi,… nikom ništa. Nabacimo debilaste face i pravimo se ludi. Pravimo se kao da ništa nije ni bilo.
Za vreme epohe „real. socijalističke“ vladavine, stvari su bile jednostavnije. Sigurnost, državno i nacionalno jedinstvo rešeno je na najprostiji mogući način: U truloj kraljevini Jugoslaviji sve nacije, svi narodi i narodnosti su bili poniženi i ugnjeteni velikosrpskim hegemonizmom. Zato se nova (komunistička) Jugoslavija morala osloboditi velikosrpskog hegemonizma i to na pojednostavljen način. Amnestirani su takoreći svi zločini počinjeni nad srpskim narodom. Srpski nacionalni korpus, kao hegemon i tlačitelj, izložen je totalnoj devastaciji u teritorijalnom, ekonomskom, sigurnosnom, verskom, kulturološkom i svakom drugom smislu. Oni koji su se za vreme rata brinuli da sačuvaju svoj narod gde je i koliko to bilo moguće, nazvani su domaćim izdajnicima i kvislinzima, kolaboracionistima i fašistima. Svi su proglašeni narodnim neprijateljima, svi: Ravnogorski pokret, Jugoslovenska vojska u otadžbini, Komesarska vlada generala Nedića, Srpska državna straža, četničke vojne jedinice, kulturni poslenici, preduzetnici…. Svi su izdajnici samo su patriote oni koji su uz pomoć tenkova Crvene armije i Staljinove čizme ušli u Beograd i nazvali sebe oslobodiocima (nije bitno što je Jasenovac, ta najmonstruoznija fabrika smrti u istoriji čovečanstva, redovno radila sve do 16.aprila 1945.godine)
Danas, SEDAMDESET godina posle, kada sa nama više nema onih koji su bili ugroženi velikosrpskim hegemonizmom (a nemaju više ni potrebe tu da budu jer imaju sve ono o čemu su ranije mogli samo da sanjaju) čuje se neka slična retorika. Za učešće na paradi organizovanoj povodom oslobođenja Beograda, pozvani su predstavnici samo jednog antifašističkog pokreta. Na pitanje predstavnika medija: Zašto samo partizani kad su zvanično za vreme rata postojala dva pokreta u borbi protiv okupatora, ministar vojske „prosu mudrost“: „Nisu ni učestvovali u oslobođenju Beograda pa ne mogu biti ni pozvani“? Što bi naš narod rekao: „Lupi pa ostade živ“. To što su jedinice Crvene armije, u jesen 1944.godine, u želji da se susretnu sa vojskom sa petokrakom na kapama došli sve do Čačka pa i dalje, to za ministra vojske ali i za druge predstavnike vladajuće elite, izgleda nema nikakav poseban značaj. Sadejstvo jedinica Crvene armije sa jedinicama majora Dragutina Keserovića 14.oktobra 1944.godine u oslobađanju Kruševca, sa jedinicama kapetana Predraga Rakovića u borbama u okolini Čačka itd. i dalje se pređutkuje. Zabrinutost sovjetskih oficira što se neprekidno susreću sa vojskom koja umesto petokrake na kapama nosi nekakve druge oznake i što nije neprijateljski raspoložena prema njima, pokazivala se bespredmetnom sve dok nije stigla naredba da se ta i takva vojska mora razoružavati i predavati Titovim partizanima kao ratni zaorobljenici. Tada su se desila i prva masovna „oslobodilačka“ streljanja po Srbiji.
Za Vladimira Vladimiroviča Putina kažu da se još uvek nije distancirao od tamne strane komunističke vladavine za vreme trajanja Sovjetskog Saveza. Analitičari koji se bave ovim pitanjima tvrde da se u bliskoj budućnosti, ovaj trenutno najautoritativniji političar na svetu neće o tim stvarima ni izjašnjavati, bar ne u negativnom smislu, i ne samo on, već i oni koji će doći posle njega. To je sasvim razumljivo jer Rusija je uvek bila imperijalna sila: i kao carevina i kao komunistička zemlja ali i danas. Veliki i jaki nikada o sebi ne govore loše.
Upravo taj najveći svetski autoritet svojim prisustvom na paradi 16.oktobra obradova celu Srbiju, podstače nam maštu i osećaj da smo i dalje neko i nešta, ako ne na svetskoj sceni a ono bar u bližem okruženju. Jeste da je od sve njegove sile učestvovala samo akro grupa „Strizi“ ali i to je nešto. Do sada sa te strane nismo imali ništa. I taman kad pomislismo da „nas i Rusa ima dvesta miliona“ te da pred nama ima zemlja da se trese, kad opet incident i to u sred Beograda u zgradi Vlade Srbije. Došao Rama, premijer Albanije, u zvaničnu posetu Srbiji i u zgradi Vlade Srbije prilikom oficijelnog obraćanja novinarima izjavi kako „Srbija treba da prizna realnost a to je da je Kosovo nezavisna država“.
Razljućeni premijer Srbije ne osta mu dužan, nazva to provokacijom pa između ostalog reče „NE ZNAM KAKVE ON IMA VEZE SA KOSOVOM“. A premijer Rama posle susreta u Beogradu nastavi protokolarnu posetu svom susedu tako što obiđe svoje sunarodnike na jugu naše lepe i male Srbijice.
I tako iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Kusamo i dalje čorbicu koju smo kuvali punih pedeset godina. Nikako da je se oslobodimo kao prokisle i nezdrave koja nam samo donosi bolest i razara ostatak zdravog tkiva što nam je još preostalo. Dolaze strane diplomate, obilaze malu Srbijicu ali obavezno obilaze jug Srbije, sever Vojvodine, Rašku oblast iliti Sandžak, kako smo je pedeset godina nazivali (nazivamo je tako i danas). A zvaničnici male Srbijice i dalje teraju po svome: „nisu učestvovali u oslobođenju Beograda pa ne mogu biti ni pozvani“, „ne znam kakve on ima veze sa Kosovom“ itd.
Ima Rama veze sa Kosovom koliko i premijer Srbije treba da ima sa Srbima u Albaniji, Srbima u Mađarskoj, Srbima u Rumuniji o kojima, objektivno rečeno niko do sada nije brinuo i koji su proteklih 70 godina bili izloženi brutalnoj asimilaciji u svakom smislu.
Sve zemlje Istočne Evrope, računajući i Jugoslaviju, u kojima je pod Staljinovom čizmom i tenkovima Crvene armije uveden komunizam, imale su izvesne oblike antifašističkih gerilskih pokreta koji su se prvenstveno borili protiv nemačke okupacione sile. U političkom smislu, u većini slučajeva ti isti pokreti su bili okrenuti prema sistemima vlasti važećim u tim zemljama pre II sv. rata. Nakon uspostavljanja komunizma kao oblika vladavine, svi ti pokreti stavljeni su van zakona ali, relativno brzo, posle desetak godina ti isti pokreti su amnestirani tako što je vršen pokušaj njihove integracije u postojeći poredak. Zadnja je to uradila NR Albanija 1968.godine za vreme diktature Envera Hodže. Od tada pa sve do danas, svi Albanci bez razlike gde žive (u Americi, Francuskoj, Srbiji, Makedoniji, Grčkoj) su ravnopravni građani države Albanije o okjima brine njihova država a oni brinu o svojoj državi.
Na žalost, Srbija (osim jednog bezuspešnog pokušaja) to nije uradila ni do današnjeg dana. Svi koji nisu bili na strani Staljinove čizme i tenkova Crvene armije, proglašeni su narodnim neprijateljima i domaćim izdajnicima. Oni su to zvanično i danas. Zato ne mogu da budu pozvani na paradu jer „nisu učestvovali u oslobađanju Beograda“.
Može li majka Srbija da smogne snage i ujedini sav svoj narod bez obzira gde ko živi, čim se bavi, kojoj stranci pripada, na čijoj strani su mu bili dedovi? Može li država Srbija da posmatra i tretira svoje građane na isti način bez obzira na njihove lične poglede, mišljenja i stavove?. Dali su sve te tako važne stvari prepuštene volji pojedinaca i grupa koji se nalaze na pozicijama društvene moći da mogu sami da tumače kako i na koji način ustanovljavati vrednosne standarde na relaciji pojedinac – grupa – država? Koja je to institucija, grupa, pojedinac ili svi zajedno koji procenjuju i definišu nešto što se zove nacionalni interesi i nacionalni ciljevi? Treba li celokupna populacija da bude objedinjena oko nacionalnih interesa i nacionalnih ciljeva?
Za razliku od velike Rusije koja, i na unutrašnjem i na spoljnjem planu ne mora da se drugačije ponaša nego kao velika imperijalna sila, Srbija je suviše mala zemlja. Previše je oslabljena da bi se posle toliko godina i dalje igrala sa kartama podele na „OSLOBODIOCE“ i „IZDAJNIKE“. Igrom podela došlo se skoro do kraja, do potpunog klonuća, do toga da jednu malu Srbijicu mogu da uslovljavaju, ucenjuju, ponižavaju, omalovažavaju svi, kome god padne na pamet.
U zadnje vreme se često može čuti izreka da je „svet postao jedno globalno selo“. Ova izreka metaforički podseća na visok stepen političke, ekonomske, komunikacijske i svake druge povezanosti u svetu. Nema takoreći ni jednog pitanja za koje se ne može pronaći rešenje na osnovu dostupnih informacija. Tako se vrlo lako može ustanoviti i videti da u ovom globalnom selu ima manjih zemalja od Srbije kako u teritorijalnom smislu tako i po broju stanovnika. Ali većina tih zemalja opstaju i ne samo što opstaju nego se i razvijaju i jačaju u ekonomskom, političkom, kulturološkom, vojnom i svakom drugom smislu iako imaju još jače i ljuće neprijatelje nego što ih ima Srbija. Dali je to tako zato što su, između ostalog, svi građani tih zemalja okrenuti prema svojim maticama a one prema njima kao prema svojoj deci, treba naša politička elita dobro da razmisli i sagleda.
Petar Ristović
