ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
– За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше –
Прослава 16.октобра 2014.године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ни циљ у овом тексту)… Углавном све је, како има обичај да каже један наш домаћи политичар, „врхунски скоцкано“: „грандиозна“ војна парада, долазак лидера једне од највећих светских сила, атрактивни аеро митинг са „Стризи“ акро групом, уметнички програм, свечане академије и сл. „Као у добра стара времена“ – говорили су протагонисти ове лепо осмишљене шараде. Уложен је велики труд за довођење пред камере тзв. „југоносталгичара“ који се радо присећају грандиозних војних парада и снаге и моћи те бивше Титове СФР Југославије итд. Не може човек да се отме утиску да се и ови данашњи „владари“ мале Србијице, желе а богами и труде, приказати као лидери који праве моћ и снагу по узору на култ највећег сина свих народа и народности. Користи се скоро исти сценарио, гази се исти стројеви корак, може се чути скоро идентичан говорни вокабулар, на исти начин се понашају медији…
Нико да се сети (или боље речено да скупи храброст) и да отворено каже да та бивша ЈНА је била све друго осим велике снаге и силе. Напротив, била је једна идеолошка творевина која је више била у функцији очувања постојећег једнопартијског тоталитарног система власти него одбране земље. Вероватно се зато и држава распала, нестала са геофрафске карте на најгори могући начин, у крви и пламену.
Сад долазимо до једне дилеме која се неминовно појављује после свега приказаног а та дилема је „Дали ова малена Србија подржава и даље исти вредносни систем, када је у питњу глобална политика, по узору на бившу СФРЈ и поред тога што се та земља распала, сви смо сведоци, више него трагично. Урушила се као кула од карата.
Исказати било какав закључак у циљу разрешења ове дилеме више је него ризчно јер је земља званично још увек у транзицији. Реформе, трансформације, разна реструкурирања итд. су свугде и на сваком кораку више од 20 година. „Стојимо чврсто на путу реформи, чека нас светла будућност“ – говоре владари без обзира које су партијске феле.
И док аутор овог текста размишља зашто сви наши владари говоре на исти начин, популистички, иако долазе из различитих странака; да ли су овакве манифеатације попут Војне параде потребне кад се зна да војска носи стару униформу и нема могућности да купи акумулаторе за покретање авиона; колико овакве шараде коштају и онако већ превише осиромашну земљу; какви су крајњи ефекти итд.?… кад оно, као гром из ведра неба, дрон са заставом „велике Албаније“ у сред Београда, на сред фудбалског стадиона „Партизан“, пред ноге председника Србије који дође да гледа утакмицу Србија – Албанија и радује се победи. Понижење да горе не може бити, председника и публике, престоног града, целе државе и народа. Што је још горе: два дана уочи грандиозне параде. Сви ћуте, као наводно „није то ништа“. Само „просвећени“ министар унутрашњих послова сможе снаге да искритикује безбедоносне службе како су то могле да направе пропуст и дозволе да неки хулиган „улети“ у новинарску ложу и изговори неке непримерене речи на рачун председмника владе а што је још горе то је чула цела Србија. Е, то је оно право, има да пршти перје на све стране, има да лете главе зато што један хулиган може да улети у новинарску ложу и каже директно у микрофон: Вучићу пе… А што је држава извргнута порузи и подсмеху, понижењу, што је деградиран и обесмишљен, изврнут руглу цео један систем за који владајућа елита тврди да је један од најсигурнијих у Европи,… ником ништа. Набацимо дебиласте фаце и правимо се луди. Правимо се као да ништа није ни било.
За време епохе „реал. социјалистичке“ владавине, ствари су биле једноставније. Сигурност, државно и национално јединство решено је на најпростији могући начин: У трулој краљевини Југославији све нације, сви народи и народности су били понижени и угњетени великосрпским хегемонизмом. Зато се нова (комунистичка) Југославија морала ослободити великосрпског хегемонизма и то на поједностављен начин. Амнестирани су такорећи сви злочини почињени над српским народом. Српски национални корпус, као хегемон и тлачитељ, изложен је тоталној девастацији у територијалном, економском, сигурносном, верском, културолошком и сваком другом смислу. Они који су се за време рата бринули да сачувају свој народ где је и колико то било могуће, названи су домаћим издајницима и квислинзима, колаборационистима и фашистима. Сви су проглашени народним непријатељима, сви: Равногорски покрет, Југословенска војска у отаџбини, Комесарска влада генерала Недића, Српска државна стража, четничке војне јединице, културни посленици, предузетници…. Сви су издајници само су патриоте они који су уз помоћ тенкова Црвене армије и Стаљинове чизме ушли у Београд и назвали себе ослободиоцима (није битно што је Јасеновац, та најмонструознија фабрика смрти у историји човечанства, редовно радила све до 16.априла 1945.године)
Данас, СЕДАМДЕСЕТ година после, када са нама више нема оних који су били угрожени великосрпским хегемонизмом (а немају више ни потребе ту да буду јер имају све оно о чему су раније могли само да сањају) чује се нека слична реторика. За учешће на паради организованој поводом ослобођења Београда, позвани су представници само једног антифашистичког покрета. На питање представника медија: Зашто само партизани кад су званично за време рата постојала два покрета у борби против окупатора, министар војске „просу мудрост“: „Нису ни учествовали у ослобођењу Београда па не могу бити ни позвани“? Што би наш народ рекао: „Лупи па остаде жив“. То што су јединице Црвене армије, у јесен 1944.године, у жељи да се сусретну са војском са петокраком на капама дошли све до Чачка па и даље, то за министра војске али и за друге представнике владајуће елите, изгледа нема никакав посебан значај. Садејство јединица Црвене армије са јединицама мајора Драгутина Кесеровића 14.октобра 1944.године у ослобађању Крушевца, са јединицама капетана Предрага Раковића у борбама у околини Чачка итд. и даље се пређуткује. Забринутост совјетских официра што се непрекидно сусрећу са војском која уместо петокраке на капама носи некакве друге ознаке и што није непријатељски расположена према њима, показивала се беспредметном све док није стигла наредба да се та и таква војска мора разоружавати и предавати Титовим партизанима као ратни заоробљеници. Тада су се десила и прва масовна „ослободилачка“ стрељања по Србији.
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше.
Управо тај највећи светски ауторитет својим присуством на паради 16.октобра обрадова целу Србију, подстаче нам машту и осећај да смо и даље неко и нешта, ако не на светској сцени а оно бар у ближем окружењу. Јесте да је од све његове силе учествовала само акро група „Стризи“ али и то је нешто. До сада са те стране нисмо имали ништа. И таман кад помислисмо да „нас и Руса има двеста милиона“ те да пред нама има земља да се тресе, кад опет инцидент и то у сред Београда у згради Владе Србије. Дошао Рама, премијер Албаније, у званичну посету Србији и у згради Владе Србије приликом официјелног обраћања новинарима изјави како „Србија треба да призна реалност а то је да је Косово независна држава“.
Разљућени премијер Србије не оста му дужан, назва то провокацијом па између осталог рече „НЕ ЗНАМ КАКВЕ ОН ИМА ВЕЗЕ СА КОСОВОМ“. А премијер Рама после сусрета у Београду настави протоколарну посету свом суседу тако што обиђе своје сународнике на југу наше лепе и мале Србијице.
И тако из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину. Кусамо и даље чорбицу коју смо кували пуних педесет година. Никако да је се ослободимо као прокисле и нездраве која нам само доноси болест и разара остатак здравог ткива што нам је још преостало. Долазе стране дипломате, обилазе малу Србијицу али обавезно обилазе југ Србије, север Војводине, Рашку област илити Санџак, како смо је педесет година називали (називамо је тако и данас). А званичници мале Србијице и даље терају по своме: „нису учествовали у ослобођењу Београда па не могу бити ни позвани“, „не знам какве он има везе са Косовом“ итд.
Има Рама везе са Косовом колико и премијер Србије треба да има са Србима у Албанији, Србима у Мађарској, Србима у Румунији о којима, објективно речено нико до сада није бринуо и који су протеклих 70 година били изложени бруталној асимилацији у сваком смислу.
Све земље Источне Европе, рачунајући и Југославију, у којима је под Стаљиновом чизмом и тенковима Црвене армије уведен комунизам, имале су извесне облике антифашистичких герилских покрета који су се првенствено борили против немачке окупационе силе. У политичком смислу, у већини случајева ти исти покрети су били окренути према системима власти важећим у тим земљама пре II св. рата. Након успостављања комунизма као облика владавине, сви ти покрети стављени су ван закона али, релативно брзо, после десетак година ти исти покрети су амнестирани тако што је вршен покушај њихове интеграције у постојећи поредак. Задња је то урадила НР Албанија 1968.године за време диктатуре Енвера Хоџе. Од тада па све до данас, сви Албанци без разлике где живе (у Америци, Француској, Србији, Македонији, Грчкој) су равноправни грађани државе Албаније о окјима брине њихова држава а они брину о својој држави.
На жалост, Србија (осим једног безуспешног покушаја) то није урадила ни до данашњег дана. Сви који нису били на страни Стаљинове чизме и тенкова Црвене армије, проглашени су народним непријатељима и домаћим издајницима. Они су то званично и данас. Зато не могу да буду позвани на параду јер „нису учествовали у ослобађању Београда“.
Може ли мајка Србија да смогне снаге и уједини сав свој народ без обзира где ко живи, чим се бави, којој странци припада, на чијој страни су му били дедови? Може ли држава Србија да посматра и третира своје грађане на исти начин без обзира на њихове личне погледе, мишљења и ставове?. Дали су све те тако важне ствари препуштене вољи појединаца и група који се налазе на позицијама друштвене моћи да могу сами да тумаче како и на који начин установљавати вредносне стандарде на релацији појединац – група – држава? Која је то институција, група, појединац или сви заједно који процењују и дефинишу нешто што се зове национални интереси и национални циљеви? Треба ли целокупна популација да буде обједињена око националних интереса и националних циљева?
За разлику од велике Русије која, и на унутрашњем и на спољњем плану не мора да се другачије понаша него као велика империјална сила, Србија је сувише мала земља. Превише је ослабљена да би се после толико година и даље играла са картама поделе на „ОСЛОБОДИОЦЕ“ и „ИЗДАЈНИКЕ“. Игром подела дошло се скоро до краја, до потпуног клонућа, до тога да једну малу Србијицу могу да условљавају, уцењују, понижавају, омаловажавају сви, коме год падне на памет.
У задње време се често може чути изрека да је „свет постао једно глобално село“. Ова изрека метафорички подсећа на висок степен политичке, економске, комуникацијске и сваке друге повезаности у свету. Нема такорећи ни једног питања за које се не може пронаћи решење на основу доступних информација. Тако се врло лако може установити и видети да у овом глобалном селу има мањих земаља од Србије како у територијалном смислу тако и по броју становника. Али већина тих земаља опстају и не само што опстају него се и развијају и јачају у економском, политичком, културолошком, војном и сваком другом смислу иако имају још јаче и љуће непријатеље него што их има Србија. Дали је то тако зато што су, између осталог, сви грађани тих земаља окренути према својим матицама а оне према њима као према својој деци, треба наша политичка елита добро да размисли и сагледа.
Петар Ристовић
