Trst je naš. Foto od Miodrag Ljubojević
PIŠE: PREDRAG KOVAČEVIĆ
„Duvan prouzrokoje rak pluća i disajnih puteva“, piše danas na svakoj paklici cigarčina ili nešto slično tome. Iskren da budem u dugom pušačkom stažu jedino nisam probao dvije stvari: pušenje nargila i do pre neki dana najskuplje cigarete na svetu – „Treasurer“ ili ti „Blagajnik“. Ovaj koji sam probao je zlatni u najluksuznijem pakovanju od aluminijuma… Cigarete sa sajz filterom sa zlatnom topolo folijom, papir najsavršeniji beli iz Austrije s vodenim žigom, a tu je i logo koji označava najbolji duvan na svetu… Jednom rečju kraj što se tiče cigarčina, ove bi zaista bile to krajnje pušačko zadovoljstvo… Još da probam nargile pa opet da prestanem da pušim na nerodređeno vreme… To sam se podavno istrenirao, kad kažem „nepušim“ npr. po godine, nepušim… Ali obožavam da ponovo propušim i da osetim ono vontanje u glavi ko onda kad sam počeo da pušim… Nikada nisam pušio zbog sikiracije ili bilo čega drugog, isključivo iz zadovoljstva. Došlo je vreme da se prisetim i nešto napišem o pušenju, kako je to bilo u mom vremenu, koje još traje. Naravno kao autor teksta ne snosim odgovornost za stvari poput požara, spaljenih tepiha, pepela u dnevnoj sobi ili nekakvih sranja koja se mogu desiti tokom pušenja, to vam je na vlastitu odgovornost.
Preobraženje u užičkom Velikom parku je donosilo zadnju mogućnost da se leto zapamti za ceo život. Dok su mainstream-om tekle svetle tekovine Revolucije u bujicama, na obali Života u blagim uvalama užičke doline dešavali su se sitni pomaci, koji su činili da se osećmo moćno i svetski. Jest da je publika bila malobrojna, ali bolje i ikakva nego da je nema. A gdje da nađeš bolju publiku od preobraženjske na klupama Velikoga parka i kafanskoj terasi kod Ružića istočnika.
I tako, kad se pođe u Veliki park i prođe ispod ćirinog podvožnjaka dok lišće lipe tu kod zgrade Crvenog krsta u sumrak lenjo šušti jer povetarca za osveženje niotkuda nema na tom mestu šetač ipak oseti svežinu. Na nekoj od klupa Velikog parka mala družina gimnazijalaca iz prvog razreda isčekuje Događaj (ma šta to značilo i bilo) koji će pamtiti za ceo život, ovoga puta početak pušenja…
Baceta: – Jes vala! Probaj jednu! Ajde i vi ostali, ajde i ti Kovač šta zveraš okolo nema nikoga da te oda Vlajku…
Kovač: Ne bih, ali ajde ako svi, ima ko upaljač?
Baceta: – Ma nee! Kakvi upaljač na benzin, da mi usmrdi Winston! Vidim da ću se morati sam snaći…
Izvadi sav važan jedan paketić od papira 3 x 3 cm, ne više ako nije bio i manji, na kome je nešto pisalo na nemačkom, otvori paketić kao knjigu i unutra se pojaviše zlatne šibice od papira priljepljene u dva reda iza trake sa kresivom. Odlomi jednu i dok smo svi čekali da je zlatnom glavicom prevuče preko trake za kresanje, on je uze palcem i kažiprstom za telo a glavicom prislonjenom na srednji prst jednim odlučnom pokretom potegne po površini klupe i gle: za divno čudo zlatna šibica sama od sebe kresne i zapali cigaru Winston King Size! Kako je lijepo zamirišao njen dim u Velikom parku tog Preobraženja… I to bi moj početak pušenja, danas pušim Winston King Size Good…
Jesen koja je usledila donela nam je uz farmerice, vijetnamke i mongomerije iz Trsta („Trst je naš!“ – rekli su još davno naši Kormilari u čamcima na Revoluciji koja teče) i taj luksuzni pušački alat i novost koju smo tog leta prvi put videli kaubojske šibice uživo. Viđali smo ih na televiziji i u kinu, jer nije bilo tog hladnog kauboja koji pred revolveraški obračun dok mu je život na ivici, a da ne zapali cigaru u ustima, makar i pola cigara, šibicom koju kresne od đon svojih kaubojskih čizama. Ishod obračuna je skoro uvijek izvjesan: tip koji zapali cigaru ostane živ! Pa sad kako ne propušiti, kad uz cigaru uvijek ostaneš živ? A još kad u kafančetu ili vozu „Ćiri“ za vreme njegovog osmočasovnog puta za Beograd kresneš šibicu o nečiju torbu ili knjigu… ili prosto kaubojski o đon cipela ili tih godina popularnih kaubojki u koje su uvučene farmerice da bi se videla vežena šara na sari čizme. „Ma osećaš se ko Car“… Sve kauboj do kauboja, frajer do frajera… I tako, dok smo odrastali uz duvanski dim, iznenada nam je zastao dim u grlu kada je objavljena vest da je čuveni Marlboro Man umro od raka pluća, a pušio je samo jednu i po paklicu dnevno! Nije bilo novina od 75-te pa na ovamo iz kojih se nije poznati kauboj sa cigaretom nonšalantno smešio i pozivao na slobodu Uživanja! A kolike smo iščekivali da neko donese u Užice Camel cigarete i da svojim očima vidimo da li na tijelu kamile ima dečaka koji piša i lav!
Nekada je duvanska industrija plaćala holivudskim producentima da junaci na velikom platnu puše njihove cigarete. Danas u filmovima nitko više ne uživa u cigarama, a reditelji ignorišu naznake starih pisaca u kojima se navodi kako protagonist ili heroina pripaljuju. Prikazivanje pušenja je na Zapadu postalo jeres prema političkoj korektnosti, pa scene u trejlerima i prizori na plakatima za digitalizovane kopije filmskih klasika koji se ponovo puštaju su retuširane. Zato su cigarete u rukama Henfri Bogarta i ostalih ikona, nezamislivih bez pljuge – izbrisane.
Bi negde 2010. u region stigli i Zakoni o zabrani pušenja na javnim mjestima, da se smanji broj pasivnih pušača, koji jednako stradaju kao i oni koji održavaju žar na cigareti. No comments… A da se prizovu svesti na nas pušače udarili su i dječijim molbama, a onda su se i stomatolozi našli da pojačaju muke… Mnogi rekoše: „*ebala ih Evropska Unija, gde su moja pušačka prava? Naćiće se neka trava“…
Nikotinsku zavisnost osećaju i današnji Užičani koji su usled preskupih cigareta u trgovinama unazad dve godine počeli da manufakturno savijaju u kućnim uslovima kojekakve duvane koje im dovoze Kinezi, ili domaći sve sa filterima i papirićima za cigarete u specijanim mašinicama za savijanje. Uštede u novčanicima su velike, a kako će se snaći ako ikad cena paklice bude izjednačena sa cenama u EU, vidićemo. Sve mi se čini da će opet procvetati šverc duvanom iz Hercegovine, kao pre 100 godina kada je moj prađed Vlajko kupovao ŠKIJU od „poznatih“, koji su je kojekakvim kanalima švercali iz Hercegovine do na Zlatibor iz u AU monarhije. Neki se sjećaju Matana koga igra Rade Šerbedžija serije „Prosjaci i sinovi“ i njegovih torbara, možda su gledali seriju na TV-u. E to je vreme od pre stotinjak godina koje se polako opet vraća vezano za duvanjenje u Užice i šire. Krajem prošloga veka cigarete su obeležene kao izazivači mnogih bolesti pa je počela zabrana reklamiranja, kao što u novijoj filmskoj i televizijskoj produkciji skoro da ni nema scena u kojima glumci puše, sve da ne bi loše uticali na mladu publiku! Šic cigarama! Ali i dalje je to industrija koja moćno upravlja svetom. Ko je još skrivanjem rešio zdravstveni problem, kada plutamo u oblacima smrdljivog vazduha?
Hoćemo da savijemo po jednu iako smo u Užicu u 21. veka dok nam dime ovi na tv? Mnogi nisu, nisu rekli šic cigarčinama, alkoholu a naročito drogi… Ostali su samo u sećanjima koja blede, zato ja ponešto zapišem, iz sećanja dok na TV puše one muštikle sa hemijom ubeđujući nas da to sranje nije opasno po zdravlje…
