INTERVJU: PROF. DR DANICA GRUJIČIĆ, NEUROHIRURG
Profesor dr Danica Grujičić je nosilac plakete Užičke nedelje za ambasadora Užica. Ona živi i radi u Beogradu, ali nije zaboravila da uvek, kada za to postoji mogućnost, naglasi odakle potiče. Danica Grujičić je neurohirurg, redovni profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, načelnica Odeljenja za neuroonkologiju Klinike za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije. Autor je i koautor preko 250 naučnih radova, poglavlja u knjigama i monografija. Član je Udruženja neurohirga Srbije, Srpskog lekarskog društva i Evropske asocijacije neurohirurških društava. Godišnje obavi preko 300 najkompleksnijih neurohirurških intervencija, ali kao svoj najveći uspeh uvek voli da istakne formiranje i školovanje tima mladih neurohirurga, opsposobljenih za obavljanje najtežih operativnih zahvata. Kao predsednica Radne grupe za Nacionalni gama centar, jedna je od najzaslužnijih što je gama nož, jedna od najvećih investicija u srpskom zdravstvu, zahvaljujući kojoj pacijenti sa metastazama na mozgu neće morati da idu na lečenje u inostranstvo, prošle godine stigao u Srbiju, odnosno na Balkan.
UN: Možete li nam reći nešto o Vašem životu u Užicu, pre odlaska u Beograd?
– Za detinjstvo u Užicu me vezuju najlepše uspomene. Od najranijeg uzrasta, koliko se sećam, čitavo vreme sam provodila na čuvenom užičkom trgu, pod budnim okom moje prabake, koja me je čuvala, a potom i nane i dede, sa kojima sam živela godinu dana u petom razredu osnovne škole, kada su moji roditelji već prešli u Beograd. Porodica moje majke – Vukašinovići, je dosta velika i odnosi u familiji su uvek bili izuzetno dobri, pa se tako nastavilo i do današnjih dana – što bi se reklo, preneto sa generacije na generaciju. Najbliža sam u tim godinama bila sa mojim bratom od tetke Darkom Marinkovićem, tako da se nismo odvajali jedno od drugog i rasli kao blizanci. Mlađi brat od Tetke – Dragan je rođen kad smo mi bili već “veliki” i bio nam je živa igračka. Drugarice i drugovi koji su mi pravili društvo, ne samo u razredu naše učiteljice Nadežde Petronijević, već i na samom trgu su bili, naravno, nestašna, ali bezbrižna deca. Igranje na trgu je omogućavalo da budemo “slobodni”, a ipak pod budnim okom naših roditelja. Detinjsvo bezbrižno, Užice je moje i dan danas i kada dolazim u kraj gde sam rođena, najradije bih ponovo tu ostala. Ko zna, možda tako i bude.
UN: Kako ste se odlučili za neurohirurgiju? Negde sam pročitala da ste se voleli da budete i avio konstruktor.
– Za neurohirurgiju sam se odlučila još u prvom razredu gimnazije. Želja da budem aviokonstruktor se pojavila, naravno, tokom boravka u Moskvi 1975. godine, kada sam tamo završavala srednju školu. Međutim, na čuveni fakultet u Moskvi tada nisu mogli biti upisivani stranci, Medicinski fakultet su naši (a uvek sam znala da ću se vratiti, tada u Jugoslaviju) kompletno priznavali, tako da je najlogičnije bilo da upišem medicinu i da se bez većih diferencijalnih ispita prebacim na fakultet u Beogradu. Jedino što me je uvek interesovalo iz medicine je bila neurohirurgija i prosto uvek želja da “iznutra” vidim to najsavršenije čudo prirode. Da nisam uspela da postanem neurohirurg, zaista ne znam kojom bi se granom medicine bavila. Čak i moje kolege u Moskvi su znale da ću jednog dana biti neurohirurg.
UN: Vi ste sada načelnica Odeljenja za neuroonkologiju Klinike za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije? Da li je bilo teško jednoj Užičanki da se izbori za takvo mesto u beogradskoj klinici?
– Kada ste žena u Srbiji i na Balkanu u startu morate znati da ako “uđete” u neku “mušku” profesiju, kao što je hirurgija i posebno neurohirurgija, da bi uopšte bilo ko od pacijenata došao da se leči kod vas, morate tri puta više raditi i biti kvalitetni isto kao i vaš najkvalitetniji kolega. To je zahtevalo višednevni boravak na klinici, bez pauze i odlazaka kući, “trčanje” za pacijentima, briga o njima bez prestanka i posebno lečenje različitih komplikacija koje mogu da nastanu u svakom trenutku kod pacijenata. Pored toga, malo agresivnosti nije na odmet. Lepo je biti dama, ali u našim uslovima, na žalost, još uvek morate da budete spremni na svaki oblik borbe za svoj status ako ste žena. Ja sam lično imala sreću da radim sa divnim profesorima i kolegama, koji me nikada nisu nipodaštavali, tako da je veliki rad i nešto malo talenta bilo dovoljno da budem na ovom mestu danas. Užički karakter i narav su samo bili plus u svemu tome, jer kada kažete “Užičanin ili Užičanka”, onda se odmah misli da ste nadprosečno bistri i pametni, pa makar i ne bilo tako.
UN: Za Vas, kolika je tajna mozak?
– Večita tajna i verovatno će tako i ostati. Bez obzira što verujem samo dokazanoj nauci, postoji nešto što ne možemo objasniti, a to je savršenstvo mozga i njegovih funkcija. Kako je mozak nastao, šta je uticalo na njegov razvoj, zašto se toliko razlikujemo…
UN: Profesor ste na fakultetu. Šta za Vas znači rad sa studentima?
– Kao što tvrdim da su lekari elita ovog društva (bez obzira na sve priče koje možete pročitati, što u novinama, što na internetu), tako sam srećna što imam kontakt sa mladim ljudima. Studenti su pravo blago, mladi ljudi, svojom energijom vraćaju uvek veru da može biti bolje i da se može bolje i živeti i raditi. Koliko im pružate na predavanjima i vežbama, toliko vam oni vraćaju. Ono što mislim da je i za njih neophodno to da shvate, ako žele sutra da dobro žive u ovoj zemlji, jednostavno moraju i politički da se više angažuju. Moraju da uče da poštuju struku, ali i da se izbore sutra za svoj status, jer mi stariji to očito nismo uspeli da uradimo. U našim uslovima, na žalost, nije dovoljni odlično raditi svoj posao, morate imati i politički uticaj da biste neke stvari pokrenuli sa mrtve tačke i poboljšali stanje u zdravstvu i za pacijente i za lekare i za naše sestre i tehničare.
UN: Možete li da nam kažete nešto o Vašem političkom angažmanu 2011. i 2012. godine, kao predstavnik Socijaldemokratskog saveza, na predsedničkim izborima? Šta Vas je iniciralo da se politički angažujete?
– Mislim da sam vam na ovom pitanje odgovorila. Iskreno sam ubeđena da u Srbiji ne može biti bolje dok se stručni ljudi ne uključe aktivno u politiku, jer su to ljudi koji imaju ideje, žele dobro ovoj zemlji i njenim građanima i nije im njihov džep najvažnija stvar u životu. Imaju stav, mišljenje, ubeđenje i ne možete ih “kupiti” za jedan upravni odbor, neki poslić i slično. Situacija u zemlji je teška, mnogo nezaposlenih, mnogo nezadovoljnih, teško se živi i nije ni zameriti mladim ljudima što stupaju u stranke, kako bi našli posao, ako već nemaju drugi izbor.
UN: Bili ste jedna od dve žene za kandidata za predsednika Srbije. Da li bi Srbiji bilo bolje da je vodi žena?
– U to sam ubeđena. Više puta sam do sada rekla, da je žena vodila Srbiju, vodila bi je kao svoju kuću i čuvala. Žene su po prirodi brižljivije, a praktična inteligencija im je apsolutno jača nego muškarcima (njima dajem prednost u apstraktnoj inteligenciji).
UN: S obzirom da ste se zalagali za veća prava žena u Srbiji, na šta se konkretno mislili i da li se danas situacija u Srbiji, u tom pogledu, promenila?
– Kada se govori o većim pravima, smatram da pre svega moraju u državnim preduzećima više biti zastupljene u rukovodećim telima. Sa druge strane, činjenica je da u Stručnom savetu direktora Kliničkog centra Srbije nema ni jedne žene, a većina zaposlenih jesu žene, govori o tome kakav stav prema nama imaju čak i kolege koje nas bez sumnje poštuju. Pored toga, samohrane majke moraju imati više prava, preventivna zdravstvena zaštita im mora biti daleko dostupnija nego sada, a o pravima razvedenih žena i da ne govorim. Sigurne kuće jesu odličan pomak ka zaštiti maltretiranih žena, ali šta dalje…
UN: U Srbiji je sve više onih kojih se zalažu da se kanabis uvede kao lek za lečenje karcinoma? Kakav je Vaš stav o tome? Da li ste izričito protiv toga ili možda podržavate?
– Ne postoji ni jedan dokaz da je kanabis lek. On može smanjiti trenutne simptome bolesti tipa mučnine, bolova, nelagodnosti i slično, ali ne postoji ni jedan naučni dokaz da je to lek. Postoje eksperimenti na laboratorijskim životinjama i kulturama ćelija, koje pokazuju da određeni sastojci kanabisa imaju efekat na smanjenje umnožavanja malignih ćelija. Od ove faze ispitivanja, do pravog leka, je jako dalek put i potrebni su sigurni dokazi šta je i kakav lek. Legalizacija kanabisa onako kako su pojedinci (i verovatno njihovi mentori iz narko lobija) zamislili, je kriminal i to niko normalan ne može da podrži (tobože briga za pacijenta, a u stvari dosadašnji kriminalci žele da postanu veliki proizvođači). Sasvim je drugi problem kada je u pitanju industrijska konoplja, gde je neophodno naći način da se proizvođačima indutrijske konoplje, koji hoće da poštuju zakon, pomogne da mogu da nastave i da se dalje bave gajenjem ove biljka.
UN: Šta za Vas znači plaketa Užičke nedelje za ambasadora Užica, koja se dodeljuje Užičanima koji rade i stvaraju van Užica, ali ne zaboravljaju i uvek naglašavaju da su iz Užica?
– Pre svega veliku čast i obavezu da svoj rodni grad predstavljam u najboljem svetlu. Da moje Užičane predstavim kao pametne, sposobne, pravdoljubive i nadasve nezavisne ljude, koji misle svojom glavom. Da svima pokažem da je Užički kraj jedan od najlepših u svetu i da svoje slobodno vreme treba da provedu kod nas, a ne na nekim nepoznatim i stranim destinacijama.
Zvezdana Gligorijević
