Piše: prof.Bilja Grujičić
I nije meni bilo žao sve dok nisam videla Špance na pobedničkom postolju.Do tada sam se bavila čorbom od šipuraka.(Volite li dzem od šipka, dragi moji?) Do tada sam u sebi ponavljala sve one psihološke krilatice smišljene upravo za neobična stanja tzv.“žute minute“: „Važno je učestvovati“, „Ne mogu uvek da pobedjuju, pa prošle godine su bili drugi na svetu…Momci su još uvek mladi“. Ipak, onaj drugi deo mene, alter-ego, ili kako god ,se bunio. “Ma, igra se da pobediš! Pucaj da pobediš! Ne zavaravaj se, ne daj da te tapšu po ramenu!“. Opet ona prva kaže: „Vrati se dzemu!“
Neću razmatrati strategije, neću govoriti ko je kriv, neću vagati razloge „za“ i „protiv“.(Otkud mi na to pravo?)Ali bila sam uz Sašu još od vremena Studenjaka, pa ga nisam napustila do danas.Prva utakmica posle sankcija, finale Evropskog prvenstva u Atini, 1995.godina, Saša sa 41 poenom i trojkama 9 od 12. A sad da li je dorastao? Nije dorastao, kažu zli jezici. Kritizeri, ne kritičari. Uzletanje je uvek radosno, ali pre poletanja treba znati kako ponovo sleteti.
Sleteti da, ali ne i pasti. I šta ako se nisu spustili baš na Skupštinski balkon? Šta ako nam nisu naterali suze na oči? A tako su nas na to navikli…Htela sam da vidim te podignute ruke, ruke pobede, trijumfa. Nisam želela taj Skupštinski balkon zbog toga da brojim ko se pojavio, ko se nije pojavio, to broje oni koji ne vole sport. Čekala sam obraćanje tih mladih ljudi i priču o znoju, suzama, treninzima, bez trunke laži i prevare. Čekala sam taj glas koji drhti, poneki sitni gaf i suze u očima, jer to je tako ljudski i to i jeste za ljude. Gram spontanosti,teži koliko i tona pravila.
Ponovo sam analizirala. A statistika? Davno su me naučili da je ona u košarci kao bikini, otkriva, ali ne pokazuje. Ne verujem u slučajnosti. Ništa se na ovom svetu ne događa slučajno. A ulaganja u sport? Profesionalni, amaterski? Hajde da sklonimo decu sa ulice! (Trenira li Vaše dete? Šta kažete za one noćne termine?) A kakve su nam sale, kakve su podloge, da li je propao parket i uopšte koliko škola ima salu?
Poštovala sam i one koji su toga dana šetali i one koji su voajerisali, bilo mi je drago što mi je svejedno. Najgluplji bezazleni osećaj. Bilo mi je žao i dece koja su plakala pred očima kamere, čitava ona priča o uslovima i 21. veku, ujedinjenoj Evropi, opasno se ljuljala u mojoj svesti. Međutim, ništa od svega toga nije umanjilo moju žal za pobedničkim mestom, nisam želela čak ni treće mesto, ali…
Jedino mi je džem dobro ispao.
