– И управо зато је наша безнадежност бескрајна, јер се наш, привидно, свесни део нације, заваљен у државну фотељу, бави искључиво собом и својом платом. Најважнија им је где ће ићи на летовање, и на колико рата, да ли ће за Ускршње празнике посетити Француску или Италију, а земљу у којој примају плату од новца пореских обвезника, третирају као нужно зло –
КУД ПЛОВИ ОВАЈ БРОД?
Нисам неки фанатични навијач, напротив, али морам признати да сам непријатно изненађен вечерашњом лудоријом са октокоптером дроном и заставом тзв. Велике Албаније… Не знам зашто, али ме је све то одмах асоцирало на оно чувено поскакивање и ударац ногом, да ли би, Звонимира Бобана, на историјској утакмици на Максимиру… Сумњам да би млађи знали о чему причам, али млађи ионако ретко читају Недељу… Тачније, ретко читају уопште… Још када сам чуо да је гомила доконих Албанаца окупиралу амбасаду Србије у Албанији, асоцијација на то максимирско лудило је неизбежно…. Наравно, тешко је могуће да се то лудило и сви ратови понове, али када сваки дан слушамо о борбама нове војске која жели да формира Исламску државу, онда свако са иоле мозга мора да се запита куда иде овај свет…
Још је већа непознаница куда иде Србија… Читам ових дана да су у Србији сви економски параметри у паду, али и очекивања стручњака да ће идуће године и Немачка ући у рецесију, а, како то већ бива, више ће то погодити нас сиротињу у Србији, него саме Немце. Уз то су и прогнозе разних института за наредне године у Србији више него суморне, па када се све то сабере, нормалном човеку не преостаје ништа друго, него да се тотално депримира. Предуго траје овај чемер и све га је теже подносити…
Седео сам ових дана са познаницима и заједнички смо закључили да, док власт може да нас задужује, овај наш Титаник ће некако избегавати санте леда, али кад кредити пресуше… Додуше, од свих присутних, само смо нас двојица смо из приватног сектора, док су сви остали државни упосленици и тврдили су да им плате и даље ни дан не касне. То ме је и натерало да наглас констатујем како и на Титанику нису сви у истој позицији – ми сиротиња у потпалубљу лопатамо угаљ, док државна буржоазија ужива у кавијару и шампањцу, слушајући оркестарску изведбу најновијих шлагера. Оно јесте да ћемо се на крају заједно улупати, али они горамо, како је волео да се каже један мој пријатељ, имаће много веће шансе да се докопају чамаца за спасавање. Зато је онај стих Интернационале актуленији него икад – устајте презрени на свету… Неће ова банда сама отићи, узимаће нам црно испод ноката све док може. Иронија и трагедија наше ситуације је што они који су најугроженији не схватају по којим принципима функционише наше друштво и да су управо они кључни фундамент банди која нас израбљује. А банда, к’о банда, функционише по прастаром принципу – вук на своју овцу право има…
Ипак, искрено мислим да су најдубље пали и морално и интелектуално, управо они од којих се највише очекивало – тзв. српска средња класа, разни државни службеници, здравство, просвета и слични. Та српска каста се у последњој деценији провукла са најмање штете, а истовремено се, манијакалним запошљавањем, озбиљно увећала и ојачала своју преговарачку позицију, па је и постала највећи кочничар промена. Занимљиво, у капиталистичким земљама та класа је главна у борби против политичког естаблишмента, па самим тим и кључни мотор напретка, док су у Србији реформе пропадале јер је та каста изричито против промена, а олигархија је, зарад сопствених гласачких интереса, таквом понашању подилазила. Наравно, сви ће они рећи да ово ништа не ваља, да живимо катастрофално лоше и сви ће тражити да добију оно што мисле да им припада, при том са гнушањем одбијајући одговор на прозаично питање – одакле. Сви су врло учени када паре треба трошити, али одбијају да схвате просту чињеницу – да би трошили неки новац прво га треба зарадити… Јавни дуг Србије вртоглаво расте из године у годину, привредна активност замире, али то ову касту не занима, што је врхунац глупости и егоизма. Све срећне државе су поставиле стратегију тако да је основна ствар привреда, нови производи, повећање извоза, а у Србији ни пушком никога не можеш натерати да започне сопствени бизнис. Наравно, за све су криви политичари, који последњу деценију лопатама запошљавају своје на државну плату. Тај начин стизања до сигурне платице створио је и гомилу брзих факултета Србије, који не пружају знање, али пружају диплому. Знање у државној служби углавном и није потребно, тако да разни душебрижници уопште немају разлога да се љуте на те назови факултете – они пружају управо оно што је овом друштву потребно. Да нема бесмисленог државног посла, не би било ни бесмислених диплома. И привреда се прилагодила политичарима, осим произвођача и продаваца хране, једино што је опстало су фирме које раде за државу, а то су, углавном, разни физички послови и тек нешто изнад тога. Оно мало фабрика што је ваљало, купили су странци и од њих само они имају користи и мало нешто радници који ту раде. Нико више.
Овакву безнадежну ситуацију одувек су мењали истакнути појединци, уз помоћ свеснијег дела нације, сасвим сигурно се не може очекивати од сељака са Таре или Копаоника да буду на челу промена… И управо зато је наша безнадежност бескрајна, јер се наш, привидно, свесни део нације, заваљен у државну фотељу, бави искључиво собом и својом платом. Најважнија им је где ће ићи на летовање, и на колико рата, да ли ће за Ускршње празнике посетити Француску или Италију, а земљу у којој примају плату од новца пореских обвезника, третирају као нужно зло. Да могу да нађу државни посао у некој од Западних земаља, сутра би отишли, него тамо је мало државних службеника, а и плате су им прилично ниске за њихове стандарде… Просто запањује индолентност и самозадовољност коју демонстрирају на сваком кораку…
Са друге стране, од градске сиротиње не може се ништа очекивати, додуше, било је случајева у историји када су најсиромашнији покушавали са побуном, али, сетимо се како је прошао Матија Губец… Једино је Пољска заиста имала среће са Лех Валенсом и данас су једна од најпросперитетнијих држава у Европи…
Све у свему, нема много разлога за оптимизам, да не кажем нешто црње. Неко ће рећи, а где су у свему томе ове силне партије, поготову опозиционе? Које партије? Која опозиција? Групице халапљивих безидејних људи окупљена са жељом за личном промоцијом и парама. Погледајте само коју гомилу социјалдемократских партија имамо, преведено на српски, то су назови политичари којима су циљна група управо они за које сам констатовао да су највећи непријатељи реформама и напретку. Они им поручују – ми ћемо заштити ваше интересе, Србија ће наставити да тоне у пропаст, али ће вама и даље бити много боље него другима. То политичари? То је социјалдемократија? Нема већих непријатеља за демократију од таквих људи и таквих покварених идеја. Пола милиона људи остало је без посла последњих десет година, још барем милион не може да нађе посао, али они само својима поручују, гласајте за нас, ми ћемо и даље задуживати пореске обвезнике, ми смо вам гарант да ћете увек живети боље од незахвалне руље. За такву багру да гласам?
Хајде још да видимо и тај дуго најављивани ребаланс буџета, па ако и од тога не буде ништа, а све указује управо на такав исход, можемо слободно престати да се надамо и да почнемо психичке припреме за неизбежни банкрот. Ми старији смо и то већ неколико пута доживели. Неко би црнохуморно рекао – и то је за људе. И јесте, банкрот је само успутна станица на дугом путовању низбрдо…
Toni Stanković
