KOMENTAR U NOVOM BROJU NEDELJE

MMF

ЂУРЂЕВДАНСКА ЈАДИКОВКА

Има ли нам спаса?

– Сума сумарум, имамо власт која прича о реформама, а не спроводи их, већ најчешће ради супротно, имамо опозицију, углавном без икаквог програма, која прича о свему и свачему, само не о суштини –

Данас је Ђурђевдан. Поново пола људи неколико дана неће доћи на посао, а пре само 3-4 дана, за Први мај, већина није радила читавих пет дана, а, две недеље раније, није се радило неколико дана због Ускрса. Ако ћемо поштено, и између ових празника, иако су ишли на посао, већина је ништа или тек мало шта радила. Просто је несхватљиво и здравом разуму необјашњиво да се, у најсиромашнијој земљи у Европи, толико дана не ради.
И у сред тог празновања стигла је мисија ММФ-а. Невиђено омражена, мисија ММФ-а… Мрзе је и националисти и левичари, а у Србији других идеологија скоро и да нема, у већини случајева, правоверни су и једно и друго… И о чему се, док је ММФ овде и док се одлучује да ли ћемо добити какав кредит да преживимо да наредне године, ових дана прича на телевизији, прегања на друштвеним мрежама, распреда по кафанама? Логично би било да сви у земљи стрепе да ли ће нам одобрити кредит, јер без страног новца не можемо саставити ни неколико месеци. Да, логично би било, да имамо посла са људима који су у стању да повежу две чињенице, али како такви не станују овде, брбља се о свему и свачему, али о ММФ-у не. И, ако неко и случајно помене, најчешће су то класичне пљувачине, опште антиглобалистичке флоскуле, без улажења у суштину.
Две главне теме ових дана су Саша Јанковићи и Тито. И док је ово око Јанковића битно демократско питање и то са више аспеката, просто запањује колико се сваке године у мају отвори прича о Титу и његовим „заслугама“, иако човек није жив пуних 35 година. Пошто се и о овој теми не расправља аргументима, јер овдашњи живаљ аргументи не занимају, нити је, како сам на почетку рекао, већина у стању да повеже две чињенице, најчешће се све своди на флоскулу – тада смо лепо живели, путовали смо на море… Наравно, из тога би се дало закључити да се данас много лошије живи, што апсолутно не одговара чињеницама, јер је само довољно погледати шта се данас све има у кући, каква се одећа и обућа носе, какви се аутомобили возе, како се дивља и расипа по свадбама, а да не причам о буљуцима обичних ћата и ћатица, који се размиле по иностранству за сваки поменути празник, и када све то упоредимо са тим „дивним“ временима, јасно је да се данас, упркос оволиком нераду, живи далеко боље него за Титовог вакта. Наравно, истине ради, ми што живимо од свог рада и свакодневно нас шиба лојална и нелојална конкуренција, живимо никад горе, али то ове, што чезну за Титовим временима, уопште и не занима, јер једино за шта они знају и гласају је – државна својина. Приватници, или су необразовани и глупи или су тајкуни, у сваком случају, сумњиви типови, који су се накрали или се, ко им је крив, нису снашли у животу…
Е, управо у том ставу и лежи зец. Не знам да ли неко у тој ММФ делегацији зна српски и да ли је у прилици да погледа домаће телевизије или штампу. Мислим да би био шокиран глупостима, голотињом, вулгарностима и трабуњањима којима нас засипају сваки дан. Још више би био запањен колико се мало прати њихова посета и да је за сваког просечног Србина много значајније питање да ли је британска принцеза регуларно родила бебу, него да ли ће нам бити одобрен кредит. Инфантилно, да инфантилније не може бити… Истовремено, они који глуме некакве економске зналце, па нешто, као, коментаришу, то је тек лупање на квадрат. Читам како смо, као, трећину захтева ММФ-а испунили, па је онда побројано неколико ствари и, осим закона о раду, све остало су пуке измишљотине. Суштински, у реалном животу, од свега што Вучић упорно прича као реформским потезима, све су, осим Закона о раду, пуста обећања, која се одлажу од квартала до квартала. Дакле, уколико не буде у питању висока светска политика, па нам, без обзира на све, одобре кредит, реално је очекивати да се аранжман стави на чекање, док Вучић од онога што прича, нешто и не уради.
И ту долазимо до два суштинска проблема. Прво, може ли се веровати у Вучићеву искреност када прича о реформама? Тешко. И друго, чак и да он и пар министара имају намеру да нешто реформишу, ко о томе размишља у његовој партији и ко би од народа то подржао? Из његове партије? Ови што кажу да је за време Тита било боље? Већина из његове партије последње две године је окупирала јавни сектор, буквално се запослила и Курта и Мурта, а, како, чак и такви, имају нагон за одржањем, и њима је јасно да реформе значе отказ и губљење слатких привилегија, које су, колико јуче, почели да упражњавају. Тога је савршено свестан и Вучић, зна он добро да реформе значе да ће остати без две трећине чланства. Са друге стране, очекивати од заљубљеника у Тита, као и од разних других назови левичара, да подрже реформе, још је узалуднији посао, јер је то екипа која је претходних пола века успешно опструирала све реформе, којима се покушавало довести стару Југу на зелену грану.
И када неко нормалан почне да ређа аргументе, убрзо схвати да се врти у круг и обавезно се, у очају, упита, како је могуће да су све друге државе нашле неки свој пут развоја, само ми упорно желимо уназад. Такво питање остаје без одговора. Чак и да се наша ситуација да некако објаснити, апсолутно је немогуће наћи пут из овог лудила.
Ево, узмимо само ово замешатељство са смањењем плата и пензија. После само пар месеци, исти онај који их је смањио, тврди да ће их, колико сутра, повећати! Поставља се логично питање, ако ће одмах да их повећава, зашто их је смањивао? За претпоставити је да су добили резултате испитивања јавног мњења, које, узгред буди речено, нико више не објављује, и кад су видели да подршка озбиљно пада, а избори су колико сутра, омдах су реформе оставили за следећи миленијум… Са друге стране, назови опозиционе партије, потпуно непринципијелно, иако у својим програмима такође имају уравнотежење буџета и реформу јавног сектора, све су од реда напале Вучићево смањење плата, наравно, образлажући то неким безвезним аргументима, па се човек мора запитати како веровати људима који мењају ставове и причу према дневним потребама, а што је у потпуној супротности са програмима које су јавно промовисали. Занимљиво, иста та опозиција данима расправља о случају омбудсмана, али нико ни речи не проговори о ММФ-у и реформама које смо обећали, а нисмо спровели…
Сума сумарум, имамо власт која прича о реформама, а не спроводи их, већ најчешће ради супротно, имамо опозицију, углавном без икаквог програма, која прича о свему и свачему, само не о суштини и коју никакве реформе не занимају, осим да се, неким невероватним чудом, поново врати на власт, имамо гласаче који мрзе ММФ, мрзе Америку и Европу, мрзе приватизацију и приватнике, мрзе свашта, реформе поготову, па је онда лако и одговорити на реторичко питање из наслова.
Леп је дан, сунчан, 30 степени у хладу, Ђурђевдан, додуше посни и чему онда ова тешка питања, без одговора? Ускоро ће и малине, има да кане која кинта, иду годишњи одмори, плажа, море… Може, на кратко, живот да се учини пристојним, а тим озбиљним темама, нека се баве други народи, који су на то навикли. Када дођу избори, гласаћемо за наше, потпуно сигурни да се ништа променити неће. Па нек траје, док траје…
Још ако нам тај мрски ММФ, неким лудим случајем, одобри кредит…

Тони Станковић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.