СРПСКИ НАДРЕАЛИСТИЧКИ МАНИФЕСТ
Видим да су свињски папци важан српски извозни адут. И не само извозни, већ и важан политички адут, како за власт (читај Вучић), тако и за опозицију, али и за тв посленике који, за лепе новце, ћерају комендију намењену њима сличнима. Од телевизије сам одавно одустао, а у последње време и од интернета, па сам читав овај ријалити са домаћим папкарима пропустио. Покушао сам да се накнадно укључим, али, авај, очигледно сам промашио, или место или време, (ко зна, може бити да сам, у ствари, ја промашен…) углавном, нисам укачио због чега су ти папци толико важни. Океј, јасно ми је да је читаву лавину, као и ко зна колико пута до сада, залауфао отужни Вучић, у још једном неискреном и неуспелом покушају да глуми скрушеност и понизност, али, кад већ имамо такву власт, није ми јасно зашто се тим тривијалностима бави и, рекло би се, пристојан свет. Папци, летећи аутомобили, повећање пензија….
Јадна је земља у којој су то кључне теме којима уста испирају надобудни политичари, неуспешни комичари, интелектуалци у покушају, и друга банда која у овој напаћеној земљи изиграва елиту. Ах, да, умал‘да заборавим неизбежну Фарму. То је тек постала кључна тачка око које се бију пресудне битке, на живот и смрт. Да се види ко је вера, а ко невера! Нарафски, нико од тих силних моралних громада Фарму не гледа, и не критикују је себе ради, већ су они, баш као и Вучић, силно забринути за судбину СВОГ заведеног народа, који, тако поштен и наиван, Фарму гледа од свитања до сумрака, па опет до свитања. Циници би рекли – феноменална бесплатна реклама. Баш као кад се пјевачи и пјеваљке и оне особе без занимања које су нон-стоп у јавности, тобож силно љуте на булеварске медије који их прате у стопу и приказују у свакојаким „неприкладним“ позама.
И док се београдска чаршија бави за живот суштинским проблемом постављања новогодишње расвете на крају лета, ужичка чаршија има своје, такође од животне важности, теме – учестала хапшења запослених у здравству, све сама лекарска и владајућа политичка елита, али и горући проблем одлепљивања несрећних трака, на овом новоизграђеном парчету тротора у блоку Це, чија је двомесечна изградња толико успалила мозгове локалне властеле, да је одувек скромни и одмерени Тихомир славодобитно изјавио како је Ужице једно велико градилиште! Ето, што би рекла песма стара, колико за срећу мало треба, туђим парама сваких 7-8 година крпиш наново једне исте улице, једне исте тротоаре, поставиш ту и тамо понеку, потпуно бесмислену, бетонску лутку и одмах за сваку убогу провинцију умислиш да су је лично Ромул и Рем саградили, а тебе за великог Императора поставили. Још кад туре на Стари град чудо модерне технике – парче сајле звано зип-лајн, Ужице више неће бити мали, него великачки Цариград. Ма, какав Цариград, има да буде, веће и новије од Новог Београда. Неће се више Стамат мангупирати са сајлом изнад Љубиша, има наша властела да удари сајлу тик изнад још једног напредног чуда технике – панорамског лифта и напола срушене најстарије централе у свету и шире. Таман кад је модернизују са којим мегаватом, могу и име да јој промене, баш ће да чучне – Агрегатчић под Зиплајном! Једино ме мало брине, требаће повелика церада да прекрије оволики циркус од града, али, сигуран сам, решиће и то њихови напредни умови, ми што нас је време прегазило, не можемо ни приближно да проникнемо у тако генијална напредњачка визионарска стремљења.
Додуше, не знам како ће усплахирени напредњачки умови преживети најновији суманути потез румунске власти, која је у Букурешту поставила 44 фонтане у кругу од 1,4 километра! Такву грандоманију не може чак ни наша властела стићи, макар сав наш порески новац слупала у јарболе од сто педесет метара по свим српским провинцијама, инклудинг и српску колевку – Косово.
Елем, изгледа да је ово парче кугле земаљске директно из прошлости прешло у далеку будућност, преко ноћи, од извоза папака дошло до производње летећих аутомобила, какве трице и кучине, каква прва, друга, трећа и четврта, ми директно идемо у двадесет и шесту индустријску револуцију! Ми смо патентирали нешто што човечанство није видело, што није могао да замисли чак ни чудесни Милић од Мачве, ми као целокупно друштво незадрживо јуримо и то зип-лајном, у чисти надреализам! Код нас је све могуће! И папци, и летећи аутомобили, и јарболи од триста метара, и Косово и Србија, и Русија и Кина и Америка, Европа также, и власт и опозиција, и Звезда и Партизан, и комунизам и национализам, и Вучићевић и Митровић, и Мацура и Марић, и капитализам и социјализам, и Гранд и Гаража, и Нова и Стара централица под градом…
У надреалистичким државама потпуно су превазиђене досадне теме као што су привреда, производња, демократија, продуктивност, економичност… Сви добијају паре од некакве имагинарне државе, која приходује, не зна се како, сви имају генијалне визије и провиђења, свачија је као Његошева, сви су кул, супер, екстра, сви живе своје најлуђе снове, летује се, зимује се, бахати се, журка траје без прекида! Има, додуше, незадовољника који су из овог раја на земљи утекли у иноземство, многи планирају то да ураде чим прије, али то су неприлагођени, они који се нису „снашли“, који нису „препознали“ какве им се генијалне шансе овде нуде, само да су се мало више потрудили и закуцали на права партијска врата. Ако ћемо поштено, па ово је једино место на свету где можеш доћи до факултетске дипломе, а да ниси ни средњу завршио! Тога се ни Дали у својим најлуђим сликарским сновиђењима није сетио.
А они који нису „препознали“ какве им се прилике нуде у земљи надреализма, далеко им лепа кућа. Брани ли им ко да иду у иностранство? Бранили ко онима који неће у иностранство, да не излазе из сопствених станова? Па, наравно да не брани! Ово је слободна земља! Свако има право, ко није присталица нашег авангардног и јединственог пута у потпуни надреализам, да до краја живота проведе у сопственом стану.
Ако га има. А ако га нема – сам је крив.
Чист надреализам – или се приклони или емигрирај.
Прави или унутрашњи емигрант, њима је одувек било свеједно.
Тони Станковић (Ужичка недеља 995, септембар 2018.)
