Piše prof. dr Bilja Grujičić
• A đe se kupaš? Mijate, vamo de… Ne prskaj tetu! Spomenka, čuš ne idi preko tetinog peškira, to, bona nije kulturno. S vremena na vreme, onaj koji opominje Spomenku i Mijata, pogleduje na mene, očekujući da ja kažem da to nije ništa, neka deca samo nastave. Ako neće on, paziću ih ja, ionako imam dosta iskustva. Međutim, pošto pažljivo čitam ono što držim u rukama, ne delujem kao prijatan sagovornik, a i nije mi do finog mišljenja onoga koji brine o Spomenki i Mijatu, o meni. Jedino bih, ako može, da me oni ne zatrpavaju peskom svaki put kada protrče pored mene. Trenutno nemam volje, a nemam ni snage da se borim za svoja prava, pogotovu ne na plaži. Danas se za svoja prava morate boriti sa decom, valjda zato što su oni svoja prigrabili. Tako izgleda vikend na plaži u Crnoj Gori, kada dođu i domaći sa ručnim frižiderima. Ništa se nije promenilo, niti se menja u poslednjih ni sama ne znam koliko godina. Silikonske plavuše, pocrvenele Ruskinje, polugolišavi donjoguzičasti kupaći, zapušteni parkinzi, ovce koje pasu pored plaže i najlepše more na svetu.
• A đe si ti to bona, bila? Svuda. Neću zaboraviti ni boemski šmek starih gradova, Budve, Herceg-Novog i Kotora, malo vina, sira u ulju, njeguškog pršuta i crnih maslina…Ručno rađena pletenina, opančići od čiste kože, sve me to podsećalo da su trajne vrednosti neprolazne. Diši duboko, jod, kristalno prozirno more, jutarnje šetnje, nove ljubavi i stare ljubavi u novom ruhu, sve ima poznati ukus. Međutim , iz svega toga:
• – Gospođo, a koliku Vi imate platu?- obraća mi se žena u radnji.
• – Ja 250 eu, ne može se od toga, još ovde na Primorju i kojekako, ali gore, kući, nikako, a mi smo generacija, šta rade ovi naši političari?
• I poče da govori kako je u Hrvatskoj drugačije..Ali ja sam rešila da me na odmoru neće interesovati politika. Bacila sam pogled na jahte preko puta i bila sam sigurna da bih volela da je raspodela malo pravednija. Međutim, to već nije bilo do mene. Jahte su svetlucale i mirno se ljuljuškale na mesečini. Lagala bih kada bih rekla da me nisu privlačile, obećavale su slobodu, ali Kapetan je onaj koji uvek presudi. Ako je bio dosadan, ni jahta mu neće pomoći. Izgleda da sam zaista arhaično vaspitana, no ne možete menjati ono što vas je odredilo.
• A sećam se i okrenute četiri šolje za čaj i belu kafu, konobara u belim rukavicama, tri bele kafe i čaj, moliću, šta želite za ručak, sada se naručuje, miris borova, prirodna hladovina, vožnja trajektom, ili gliserom, Bol na Braču, prvo zaljubljivanje (ali burno, kasnije opada sve, pa i intenzitet toga!), nekadašnja Juga. I eto… Nostalgija je čudna stvar. “Valjda su takve bile okolnosti.“ Postoje ponekad takve okolnosti u kojima se čovek ne može snaći, ne zato što umom ne bi mogao da predvidi ishod nekog događaja, nego što je prisiljen da bira između dve pogreške.“, kaže starešina Makarije u „Doroteju“, pa valjda i mi nismo sve ovo birali…Toliko do nekog sledećeg brčkanja, Voli vas Vaša Bilja.
• P.s. I nemam neku boju!
(Užička nedelja 992, avgust 2018.)
