1.
Кад је запосело маслињаке на Црногорском приморју, донело је и племениту одлуку о боравку пионира за мале паре крај извора живота; првих година, и без пара за сиромашније другарице и другове.
У сивомаслинастим шаторима величина разних, од двокреветних, до оних у којима би се комотно могла правити свадба, ако код „Роје“ не може да се закаже на време, спавали су пионири целу ноћ и бар сат поподне. И дисали чист зрак, сивомаслинаст и плав.
У мензи се хранило по таблицама, по струци, и „Омладинске новине“ имале су част да објаве вест: пионири друге смене остварили су прираст од 2.143кг тежине. (Ово је по сећању из репринта објављеног осамдесетих.)
Имала је та вест тежину, имала је значај преокрета, преобратног процеса.
Све до седамдесетих, на систематским прегледима најчешћа описна оцена била је „неухрањен“, што је имало озбиљне последице: мајке су, постиђене, кљукале потомство хлебом, машћу и алевом паприком (шећером, брррр, у слаткој варијанти); баке, ко их је имао, а да нису биле у неком од околних села, значајно су говориле, да су говориле, а да не вреди говорити, и пристављале шерпу с машћу на „смедеревац“ да напрже ванглу – две уштипака.
Шездесетих, мајке из радничких насеља и барака биле су пуне среће што имају бар једно дете пуних обрашчића и сво као пуце. Лепо се обуку она и њен друг, мршави и измучени сатирућом градњом куће; обуку и оно мршаво и поносно крену прашњавом улицом. Нек цела колонија види да имају шта да једу.
Другарице и другови, није фраза, није идиом: ми јесмо из глади изашли.
2.
Дуг смо пут превалили.
Ни пола века није прошло, а већ седимо на рођендану, на ком има меса и салата више но што смо кадри да утаманимо, и да се попије; а нико хлеб не једе.
Ми, некад неухрањени, жилави и бар олупаних цеваница, данас се крећемо успорено, као левијатани из океанских дубина, као цепелини, и дијетом се уводимо у ред.
На наше очи Ужичани нестају, топе се. Има кућа у којима се изгубило и педесет кила живе ваге.
Јесмо набрекли, види се; вероватно од влаге и упорних магли, које су се задњих деценија пробиле из Пожеге; не може се то више прикрити широким кошуљама, неупасаним. Уме то да шкоди и смета, и разумно је пожелети повратак у дане, у којима, за тебе, није била ни замислива она утешна „боље да љуља, него да жуља“.
Али, што хлеб?
3.
Свака сезона љутог нутриционизма открива по још пет нових разлога због којих је хлеб шкодљив; нема враћања на девојачку/момачку линију, док се он не укине. Ма, смртоносан је.
И свињска маст је скоро помилована, хлеб није; а по чему ћеш ту маст мазати, ако јој се покајнички вратиш? Како плојку од зрневља да умочиш у мочу, ако је следеће сезоне одобре?
И зашто мислиш да је игде на свету хлеб само храна?
4.
Хлеб се од душе прави, изрека је српска.
У њој је садржан заједнички пут човека и хлеба од сировог и гњецавог, до ваздушастог са златном кором; она ти каже да се увек знало како се поступа са зрном пшенице од сетве до печења.
Како да не поштујеш храну, у коју је нечија душа уткана? Како да не поштујеш старца, негде горе при Златару, који подигне испуштени комадић хлеба, пољуби га и стави на ограду, да га птице поједу? Или стари знанци, у птичје облике сакривени…
У Египту, тврдо се веровало да квасно тесто има вредност једнаку ватри на огњишту и води за пиће, а зна се како се питома ватра и добра вода поштују; ништа од то троје не сме се онечистити.
И бога хлеба су имали, и јасне прописе ко и како петља око хлеба.
У старој Грчкој, богиња плодности Деметра била је задужена и за хлеб.
Јеврејима, хлеб је светиња и чувар колективног сећања од изгона из Египта па надаље.
На целом Балкану знао се ред, одувек, и поштовани су ритуали, а данас мораш да ставиш на сто неспорне Египћане, старе Грке и Јевреје, да прича о хлебу не би била почишћена с мрвицама и одбачена као наша примитива, као један од ланаца из прошлости; а они нам, пионирке и пионири, неухрањени и гојазни, не дају да раширимо своја крила и полетимо тамо где нас једва чекају.
За хлеб нам не треба изговор. Ни за ватру, ни за воду. За њихово напуштање и онечишћење, изговор се не може наћи.
Не постоји.
5.
У модерном, скоро ванземаљском Нипону, пиринач је светиња. Ритуали везани за ту биљку су важни и не препуштају се забораву.
Први струк сади Цар. Угази у воду, као што и сељак ради и с пажњом и поштовање усади нежни корен у блато. Сав Нипон то гледа и радује се.
Деведесетих, неки лик је направио Зидни календар „Ужице будућности“ и између Касапчића моста на чистој Малој светој реци и спектакуларне футуристичке грађевине „Динарска капија“, кроз коју пролази аутопут ка мору, сивомаслинастом и плавом чистом зраку, с припадајућим пионирима, уметнуо је њиву с пшеницом на Међају.
Описао је Петровдан, паљење ватри и децу, која на штаповима носе запаљену кору од брезе или трешње и трче око житног поља вичући „лила гори, жито роди“. И још свашта је написао, и све то мирише на неке ритуале, а зна се, ми смо с таквим стварима још ономад раскрстили.
Да није оног Нипона, напредног и модерног, не бих смео ни да поменем атавистичку и ничим изазвану слику, успузалу уз кичму до примитивног дела мозга: наш Председник, кад свици згасну и време жетве дође, српом жање прву руковет. Па снопље, па крстине…
И хлеб, и со.
6.
За сваку прилику овде се спремао хлеб, вековима обликован да не промаши смисао, да буде симбол и гаранција да ће се све одвијати у жељеном смеру.
Живот умотан у вериге света прође између два хлеба.
Један се меси за рођење, с намером да то мало чудо дочека и пружи му какве-такве гаранције за опстанак у прелепом свету, у ком су и спорт, и уметност, продужетак привремено прекинутог рата другим средствима.
Други се меси, кад душа затрепери пламеном свеће и крене на далек пут кући; а без хлеба се на такав пут не полази.
Бадњача, чесница, рођенчић, младенчић, славски колач, кумовски хлеб, кумова погача, саборник, василица, поскурица… Магични војнички таин из Великог рата, од пшенице и ражи, који је једнако тврд и спасоносан 1914. и 1918.
Овде наши најстарији купују џак брашна ТИП500, кад се Бакир и Додик докаче више но обично. Из топле собе гледано, бесмислен потез; не тако давно, нажалост, тај џак је живот спасавао.
Па како између два хлеба бесхлебно да протуриш свој век?
7.
Кад би у временима хлеба, питоме ватре и добре воде, путник између два хлеба, онај чија је душа у златну кору уткана, посумњао да му је наслеђени терет на леђима отежао неко пакостан, отишао би код неког што уме да врати коју литру с грбаче, или бар пар унција.
Кришом од оног новог попа, још отпорног на законитости брдско-планинских крајева, тражио је нову воденицу што меље на лево; брашно у њој добијено сејао је на ситу окренутом наопако, иза леђа. Жене су месиле хлепчић; како, није желео да зна. Његово је било да га осуши на сунцу, ватри над ватрама, и однесе га особи овлашћеној за оштар одговор.
Од Хвара до Македоније, ако би морали да изнесу дете напоље после заласка Сунца, стављали су мали комадић хлеба уз дете. Понекад и прилог: луч, тисовина, тамјан, вучји зуб…
Та примитивна, превазиђена и оштро осуђена поступања довели су до нашег постојања. Овакви какви смо, ми, и вериге света, звекетом обзнањујемо своје постојање, упркос свему.
Какви ће бити створени пречишћеним учењима и без глутена?
8.
Будимо Ужичани, иако смо људи: ако већ нећемо соду бикарбону без алуминијума, већ без злата, немојмо пристајати на хлеб без глутена; само ако је без платине, довољно је добар.
Моји саборци, бивши неухрањени пионири, изгребани и олупани, данас упадљиво прениски за своју тежину и устајемо из кревета као левијатан из Маријанског рова, дај да не напуштамо потпуно хлеб наш насушни. И у најстрожој дијети, поједимо комадић, мрву.
С разумевањем.
Јер, изнети смо у ноћ, и свакојаке силе се унапред сладе нашој немоћи; ако нам не помогне ни тај комадић хлеба, у нас с разумевањем уткан, спали смо на нас.
Ако кажете да је то довољно, нека нас.
Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 945.)
