GOST KOMENTATOR UŽIČKE NEDELJE 1017 : KONSTANTNO SMANJIVATI JAVNU POTROŠNJU
Prošlo je sedamnaest godina kako u različitim medijima pišem i govorim o reformama koje treba da se dese u Srbiji, da bi ista bila lepo mesto za biznis, a posledično i lepo mesto za život, jer dobrog života nema bez dobrih firmi. Srbija je u 21. veku napredovala, mnogo sporije nego što sam se nadao, sporije nego što je mogla i što su se nadali, čak i ljudi sa minimalnim očekivanjima. Kako bilo, primiče nam se treća decenija 21. veka, kao i osma godina vlasti SNS, pa je vreme za sumiranje gde smo stigli, šta smo propustili i šta nam valja raditi, da ne maštamo o tome da svi imaju za hleb, cipele, ogrev, krov nad glavom i poneki skromni užitak.
Današnja Srbija je zemlja koja je bazično sigurna. Javni dug je pod kontrolom i opada kao procenat BDP, inflacija je niska, kurs stabilan, kamatne stope su značajno opale, ali rizik poslovanja nažalost nije, budžet Republike Srbije je uravnotežen. Razvaljene javne finansije i zemlja koja hita u bankrot su naša prošlost i to je ostvareno školskim primerom programa stabilizacije u saradnji sa MMF-om, ali i drugim svetskim i evropskim finansijskim institucijama. Srbija danas nije na pragu da postane parija svetskih finansija i to niko ozbiljan ne može sporiti. Stabilizacija se mogla ostvariti drugačije, na primer sečenjem subvencija i malo inteligentnijim programima smanjenja mase plata u javnom sektoru u vreme krize, kao i strukturnim reformama javnih preduzeća. Kako bilo, odabrali smo to što jesmo i postigli stabilnost. Danas je teško zamisliti inflaciju od preko 10%, dinar koji depresira, kamate na devize koje su dvocifrene i državu koja se zadužuje sa kamatom od preko 5% da bi finansirala zjapeći deficit.
Međutim, to je suštinski samo program gašenja požara, koji je gotovo uvek rezultat elementarne neuračunljivosti, gde se na nailazak krize reaguje povećanjem javne potrošnje, umesto smanjenjem poreza. Da bismo zaista imali brz rast plata, kvalitetan rast koji ne zavisi od subvencija i Božje volje i koji izvore rasta traži u ekspanziji izvoza, strukturne reforme su naredni korak. Nakon što je rešen problem firmi u restrukturiranju i donekle reformisan javni sektor, nestalo je ili nije uopšte bilo hrabrosti za opsežne strukturne reforme koje bi Srbiju učinile brzo rastućom privredom. Cena oklevanja je da ne prebacujemo 5% rasta BDP u najboljim godinama, a da faktori kao što su suša ili problemi sa eksploatacijom lignita, mogu da rast spuste ispod 4% u vreme globalne ekspanzije. Zemlja koja je na nivou Srbije ne bi smela rasti ispod 5% u vreme ekspanzije, a u najboljim godinama i 6-7%, a u vreme globalne krize ne bi trebala ulaziti u recesiju. Šta je ono što bi hrabra reformska vlada učinila, (na primer, ona koju bi vodila Stranka moderne Srbije), žrtvujući možda i deo podrške, svesna, ako i izgubi izbore, da je njen povratak u narednom izbornom ciklusu izvestan?
Javna potrošnja ima svoje mesto, posebno javne investicije. Međutim, relativno visoka javna potrošnja, istiskuje privatnu potrošnju i privatne investicije. Drugim rečima, sve čime se država hvali, plaćeno je time što su privatne firme odustale od zapošljavanja, podizanja plata i privatnih investicija. Imajući u vidu da je privatni vlasnik taj koji rizikuje svoj novac, vrlo je verovatno da se daleko opreznije odnosi prema novcu koji investira i da su takve investicije one koje daju veći prinos. Drugim rečima, hrabra vlada bi izašla sa osmogodišnjim planom smanjenja učešća javne potrošnje u BDP-u, da bi stimulisala privatno generisan rast koji je superiorniji. Ovo znači da se država svake godine odrekne nove mase prihoda koji su posledica rasta BDP i da umesto u državnu potrošnju, to odricanje ode u smanjenje poreza i doprinosa. Svake godine učešće javne potrošnje u BDP-u bi moglo padati, što bi uvećalo privatne investicije i stvorilo održiv rast, kako firmi, tako i plata. Ova mera srednjoročno je mnogo bolja od subvencija i oko nje treba postići nacionalni konsenzus, ne samo u okviru vlasti, nego i većeg dela društva.
Drugo, potrebno je nastaviti sa deregulacijom, sečenjem parafiskalnih nameta svih vrsta, digitalizacijom i negovanjem jednakosti u odnosu države i privrede, gde pravila i rokovi jednako vrede za obe strane. U okviru ove grupe strukturnih reformi, neophodno je obezbediti predvidljivost, posebno za mala i srednja preduzeća, kao i razumne i jednostavno definisane obaveze prema državi. Mala i srednja preduzeća (MSP) u 99% slučajeva neće otići iz Srbiji, neće izneti svoj profit, niti će imati skromnu neto dodatu domaću vrednost. Država koja hoće brže stope rasta mora brinuti o MSP kroz stvaranje dobrog okruženja, jer se do sada uglavnom brinula za velike i najčešće strane firme, koje se inače odlično brinu same za sebe.
Treće, javne firme nastavljaju da budu generatori problema, iako su mnogi problemi gurnuti pod tepih kroz kreativan odnos prema amortizaciji velikih delova infrastrukture. Većina javnih firmi ima višak zaposlenih, obaveze prema državi koje nisu primerene preduzećima (na primer Srbijagas) ili su još uvek istinske autonomije neefikasnosti u okviru Srbije, kao, na primer, EPS. Za velika javna preduzeća odličan potez bi bila dokapitalizacija kroz ulaganje manjinskog investitora, koji bi bio odgovoran za korporativno upravljanje i potom izvođenje javnih preduzeća na berzu kroz IPO. Usko povezane sa reformom javnih preduzeća su javne nabavke, koje treba kroz digitalizaciju učiniti transparentnim i dostupnim na jednom mestu, a kriterijum najniže cene u odsustvu kvaliteta, tehničke ponude moraju pratiti jasno definisani uslovi kvaliteta.
Četvrto, potrebno je stvoriti uslove za rast baziran na znanju, koji donosi veliku dodatnu vrednost. U tom smislu neophodno je integrisati srpsko tržište novca i kapitala u tržište EU i pojednostaviti propise u ovoj oblasti. Takođe, neophodno je stalno osvežavanje propisa, jer je razvoj u ovoj oblasti veoma brz.
Peto, borba protiv korupcije treba da bude prevashodno usmerena na smanjenje broja tačka gde korupcija može nastati, mogućnost da se ista usluga države dobije na više mesta, kao i na smanjenje diskrecionog tumačenja gde god je to objektivno moguće. Transparentnost javne uprave je takođe preduslov za borbu protiv korupcije.
Šesto, potrebno je otpočeti racionalizaciju u velikim sistemima, kao što su zdravstvo i školstvo, sa jedne stane i sprovesti mere na unapređenju performansi i motivacije zaposlenih.
Konačno, od mera koje su sistemskog karaktera i ne tangiraju samo privredu, neophodno je započeti i izvesti reformu sudskog sistema, a posebno raditi na razvoju privatnih arbitraža kao finalnih tela odlučivanja, preneti na niže nivoe vlasti nadležnosti i izvorne prihode i iznad svega ubrzati EU integracije Srbije. Vladavina prava i nepovredivost privatnog vlasništva su preduslov da sve što je pobrojano dovede do maksimalnih efekata. Ukoliko vladavina prava ostane samo želja, a privatno vlasništvo i dalje bude relativno, ne postoji reforma koja će stvoriti održivu brzo rastuću privredu.
Aleksandar Stevanović
Kopredsednik Stranke moderne Srbije i narodni poslanik
