Ужичке зидне новине – пише Драган Р. Филиповић
Užička nedelja 943
КОНТРОЛА ЛЕТА ЈАВЉА:
1.
Оде оно полако.
А нешто се нисмо ни дружили, како умемо и како волимо. Било је дана кад је оно било млитаво, никакво, ни налик oном што ужичко лето мора бити; било је и оних кад смо ми били испод очекивања и отворено се оглушивали о његове позиве да заједно пројездимо око Мале свете реке.
Ако је ових других дана било више, наша веза је у озбиљном проблему.
Углавном, 22. септембра, око полa пет поподне, Земљина кугла ће, у свом свемирском плесу, наклонити нашу полулопту Мраку и Леду, а доњи крај, јужни, најзад ће се огрејати.
Оде оно полако, и свако склон филозофском посматрању света, сав важан ће потврдити једнак значај и лепоту свих годишњих доба, и свих временских услова; то вам је, пријатељи моји, сигуран знак да тај посматрач природе и друштва није Ужичанин, већ из неког краја, у ком су светлост и сивило бар равномерно распоређени.
Код нас, сиви дани управо почињу, а кад ће се завршити, не зна се.
Зато, кад је сунце, Ужичани срчу шта воле на терасама, иако је прохладно; зато, и не само зато, Ужице је једини медитерански град на континенту.
И то нам, у сивим данима, појачава сету, нарочито у децембру, кад се дан скрати толико, да га пропустиш, ако се успаваш.
2.
Ма, не морамо ми гледати у календар.
Кад од Белог гробља јаукне циркулар и осетиш мирис печене црвене паприке за ајвар, језа позната из мрачног, хладног, влажног и магловитог јутра прострујаће ти костима, ма колико сунчан и топао дан био.
Па се пресабираш око грејне сезоне и зимских залиха хране.
Код нас се, нарочито у поменутом децембру, лако поверује у неоснованост идеје о глобалном отопљењу и у страшну тајну да ново ледено доба долази. Ако у фебруару састави низ ледених дана, а уме, лако би смо поверовали каквом катастрофичару, да једне од ових година пролеће неће ни доћи.
Негде су се наши преци добро смрзли и зими гладовали, кад ми до данас осећамо њихов очај, њихову муку, како пузе кичмом.
А, уосталом, свима добронамернима је познато да смо надморском висином, географијом и потребама, заслужили више сунчаних дана с пријатним поветарцем, кратку зиму и распевано пролеће.
А и заслугама, разуме се.
3.
Мој друг је, давно, написао причу имена Предвече се никако не може.
Ми не морамо да је читамо, нити да знамо о чему се ради. Кад рани сумрак почне да стиска и густе слојеве разнородих димова нагура у наш влажни до, прислониш чело на хладно прозорско стакло и пиљиш у силуету града, док се сва видљива светла не попале. Као да не верујеш виђеном, као да не знаш куд би и шта би.
И с ким.
Због таквих предвечерја, пријатељи моји, одазивајте се нашем лету, кад год вас зовне, јер сећање на заједничке дане може вам мало исправити та раменца и подићи обешени кљун.
4.
Кад нас јесен благослови Михољским летом, ко уме, нека нађе упориште, нека нађе тачку ослонца, у тим данима.
Ако икад с напором устајеш у мрак, смрзнутим рукама откопаваш ауто, да би отишао код неких чудних људи, с којима не би ишао ни јабуке да крадеш, а ради посла, који би, да је среће, могао прескочити, добро је да имаш осунчану слику.
Рецимо:
У кањону си, рецимо, Мале свете реке, и руј је овладао; све те боје јесење хаљине, тек испод плаветнила последњих сунчаних дана, добију лепоту, добију смисао;
вода је прозрачнија и рибе су се већ повукле у зимовнике или низводно, оне које одлазе, да би се вратиле, кад снежне воде прођу;
у сеновитим деловима је благо непријатно и једва чекаш да дођеш до велике, тамне стене, нагете ка реци и подневном сунцу;
распремаш се, колико се може на том месту, из ранца вадиш жуто грожђе с браон дршком; преслатко је и осећаш по мало сунце у сваком зрну, и прија ти, као да комадиће вољеног лета слажеш на тајно место, негде унутра;
понеко зрно бациш тамо, под стену, да частиш неког маторог клена, ако је и њега лето китњастим репом ошинуло;
и схватиш, како је то кад је сунце милије и шта је мангупска фуруна.
Рецимо.
5.
Ако имаш у себи тајно место и тамо, рецимо, слатка зрна, свако с малим сунцем у себи, не може ти ништа зима и све што са зимом долази.
Није то само бежање у слику једног доброг дана, иако ни то није мало; сваки пут, кад одвијете велове боја јесени на Ђетињи, оне што скривају тајно место, на ком је скривена снага дива, и извадите, рецимо, своје зрно, пријатељи моји, подсетите се да ће боље време ипак доћи.
Иако је понекад тешко у то поверовати.
Сваки див, то знамо из прича које се више не причају, има нешто друго за смештај своје снаге; свако од нас, дивова у оставци, мора прво напуни скровиште, да би га користио, кад за то дође време.
У онакво јутро, или још боље, неко с бљузгом и мокрим ногама.
У онаква предвечерја, да се некако прегурају.
Јака сећања, с бојама, мирисима и укусима, имају моћ чаролије; јаке идеје, са жаром и узбуђењем, тек кад долазе, тек кад се мрзовоља удаљи.
Нема места.
6.
То што се нисмо привикли на педесет нијанси сивог, сто мириса смога и шетање температуре, од ког камен станац пуца, једна је мука; одлагање рада и акција, за „кад се пролепша“ је друга.
Обичаје и разлоге за њих смо давно заборавили, а тумарамо около, носећи их кроз овај измењен свет.
Овде се зими ради, колико се мора.
Кад крене сезона слава, Нових година и Божића, напредак је на леру.
Кад се све то успостављало, нарочито у овим брдима, искра радовања животу је васкрсавала, док се пртило ка удаљеном светлу, ка слављу и песми.
Шта је до зиме урађено, то је; докотрљати се до пролећа је циљ.
И ми смо то, отприлике, задржали, само што смо, од модерног доба и поменутог медитерана, попримили да се лети не напреже.
За озбиљне послове, пази се, да их „не ухвати лето“.
Пошто зима и позимље умеју да се одуже, остаје нам која недеља да се окренемо и урадимо неке ствари док не загазимо у доба лаганице.
7.
Наши стари, на селу, на јесен су убирали плодове и богатство им се умножавало; нама, у овој долини испод Забучја, јесен је доба великих трошкова; и ту је бар један од разлога, који умеју да умноже лоше дане.
Ако успемо, уместо трпљења и оклембеса, уз помоћ оне снаге скривене на тајном месту, да покренемо струје, потребне за раздувавање жишке, поправљање расположења и општег, биће то прва добит; унутрашња промена календара је друга.
Замисли, засејеш, и то роди, порасте.
Замисли, твоја жетва.
8.
Контрола лета јавља, да ће првог дана јесени, месец бити у задњој четвртини, а младина ће око првог октобра.
Ко дрва није спремио на време, по штампаним инструкцијама европским, као оних неколико познатих комшилуку, већ их спрема сад, кад и сви ми остали, нек каже свом испоручиоцу, да не сече за младине.
Биће жижљива, с поткорњаком, склона сваком кварењу и гореће слабо.
Тад је нашој мајчици Земљи окренута чувена Тамна страна месеца, и све што се тад уради, неће на добро изаћи.
Сем…
Ако…
