пише Драган Р. Филиповић, Ужичка недеља 944
ДАН РЕПУБЛИКЕ. УЖИЧКЕ.
(ПАДА ТАМО ИЗА 5. ОКТОБРА)
1.
Ако низ Царину кренеш ка Ракијском пијацу, значи да шеташ и посматраш; ако напредујеш неком возилицом кроз једносмерну улицу, значи да си гузоњин син, ког те тривијалности око прописа и закона не занимају. Или, улазиш у град на тенку, у неко раније време.
Рецимо ’41. је и пошао си да растуриш Ужичку републику, а Раднички батаљон на четрнаестом километру западно од Ужица чека.
’41. није ових дана примећена на том потезу и на тим тенковима није те било никада; гузоњини синови већ давно возе београдским једносмерним улицама у недозвољеном смеру и сетиће се Ужица кад их позову на оставинску расправу. Значи, држимо се прве тврдње.
Ако шеташ и посматраш, низ Царину, ако је рано јутро, у бљеску сунца које се огледа на огледалу Архива, да се не би неуредно указало нама престрогима, видећеш како се боје пожутелог папира и избледелог мастила са сјајем звезде мешају.
То вам је, пријатељи моји, наш извод из књиге рођених; то је тај фундамент.
Никад се не зна ко ће нам га затражити, да нас не би најурио одавде тамо, где поменуто Сунце никад не обасјава.
2.
„1329, индикта дванаестог, 9. октобра, Мила, жена Склавка из Ужица, дала је аптаги из милосрђа, на име Радославе Бисерке, за четири перпера и осам гроша, задржавајући за тај износ над кућом речене Бисерке до прве долазеће Пасхе ускрснућа Господњег.“
То пише.
Аптаги из милосрђа је традиционални обичај у лихварској заједници широм Свемира и своди се на ово: Мила Склавкова дала је лову на ренту, с непознатом каматом, мученој Бисерци; ако Бисерка до Ускрса не исплати за шта је задужена, њена кућа више нијe њена.
И знам да се сад питаш је ли Мила преузела кућу у Дубровнику, запљускују ли таласи њен зид и, најважније, има ли икакве вероватноће да си ти наследник; ако јеси, има ли где да се веже онај олупани чамац, што га држиш на Шапоњића ливадама.
Још седамдесетих је неки економиста, очито неоштећен социјалистичким схватањем тог заната, описујући ситуацију рекао :
„Нема среће у земљи у којој нико није наследио свог деду.“
Шта рећи, немаш среће. Ниси наследник.
Да не помињемо што смо се и одакле овде тићили задњих пар векова и неколико дисконтинуитета с претходним Ужичанима; то се не помиње, сем у рукописима одложеним у Архив и самиздатима.
Наше династије не добацују до Миле Склавкове.
3.
Mo IIIc XXVIIII, indictione XII, die lune VIIII mensis ǀ2ǀ octubris.
То нам на изводу из књиге рођених пише. 1329.
У доба скривања година и игара вечне младости, у доба пеглања бора и затезања оклембешеног и гравитацијом наниже повученог, ми би смо волели да смо старији, да неко пронађе древну стену с уклесаном годином и нашим именом.
Док се тај драгоцени податак не открије, имамо пуно право да дубровачки документ сматрамо најстаријим неуништеним извором: сваком добронамерном је познато колико се овде ратовало, палило и уништавало.
Ко зна шта је писало о нама у силним изгорелим документима и књигама. Ко зна јесмо ли и ми, као Бисерка, заложили кућу, и ако јесмо, је ли то било из очаја или смо били заели да продамо, само да играмо. Јано.
4.
У сјају једне од звезда које су нас обележиле, доле низ Царину, на огледалима Архив, дубровачки је документ.
У том граду, где немаш кућу, запљускивање и вез за ионако бушан чамац, рoђен је Иво Војновић, Конте Ужички. Дубровачки Архив нема богзнашта о њему, али на кући у којој је рођен је табла.
То су Војновићи из Херцег Новог, којима су Млетачка република 1771. и Хабзбуршка монархија 1815. потврдили да су Грофови Ужички и дале им право да користе грб Војиновића/Алтомановића из средњег века.
Ужице се ту нашло као средиште и срце средњевековне државе.
Последњи Конте Ужички умро је половином двадесетог века. Штета, јер не би било лоше имати признатог грофа, бар у овим свечарским данима; опет, куд бисмо, да затражи Стари град?
5.
Видиш ли у том озрачју и игри светлости, претке ужичког грофа? Видиш ли коње, који касом избијаји искре из калдрме и јунаке у сјајним околопима и са заставама на копљима?
Свашта ти видиш.
О средњевековној прошлости Ужица и Града, до скора се није превише причало. Турско је превладало на неко време, а онда је у први план избио Никола Алтомановић и тако ће бити све док нам не јаве да је постојао неки љући и ватренији Ужичанин.
Иако нисмо били баш овде, кад се тукао и ширио Ужичку републику под неким другим, средњевековним именом, некако нам мило, кад се о њему прича поведе.
Увек смо били склони прчевитим ликовима и реметилачким факторима, као што су Никола, Конан и Краљевић Марко. Како је добро њихово појављивање с мачем у руци, кад те притисну несој, ништак и сила нечиста; како је тужно кад се слика моћног ратника расплине и останеш сам на ветрометини…
Николу су кнез Лазар и бан Твртко у Ужицу ухватили, ослепели и предали забораву; имовину су поделили, али не зна се коме је допала она кућа, ма сигурно је милована таласима, на коју рачунаш, док читаш и сањариш.
То око јунака, изменило се. Толико има упражњених јуначких радних места и, упркос незапослености и сиромаштву, није велика навала.
Ваљда зато што запослени на извршавању јуначких дела, иако постају угледни, уместо да добију правичну надокнаду, скупо плаћају своју делатност.
6.
Већ си код Конга, и ова вечита Звезда више не боји наш извод, наш датум, бљеском жутог патуљка; лијево скретање до чесме уводи те у свет звезде боје крви и слободе, оне црвене.
Кад је онај тенк ишао једносмерном, чесма је била на линији тог кретања, била је део барикада и срушена је, све са петокраком намолованом на стубу, донетом од развалина манастира „Рујно“.
Ако ћеш Музеју, доле чувају успомену на Ужичку републику и датум, који смо до скоро празновали, 24. септембар.
Учили смо да су тог дана партизани ослободили наш град; после је испало да су га Немци предали четницима, а они партизанима.
После су Немци дошли да га узму назад.
Имај на уму: Јосип Броз Тито је из Ужица најавио две главне идеје, најважнија дела: социјалистичку Југославију, још док је шездесет седам дана Ужичке републике трајало, знатно пре Јајца, и Покрет несврстаних, у говору одржаним пред стотинама хиљада Југословена, у Крчагову 1960. године.
То смо баштинили, Титовоужичани моји, и то нам је била пречица до државне касе СФРЈ. Овде, ко је од касе далеко, нема чему да се нада.
7.
Кад сиђеш, шетајући и разгледајући као прави посматрач природе и друштва, покупио си приличан број датума, људи и две–три звезде. Тако је одакле год да кренеш ка оних пар хектара у центру Ужица, у којима се скоро све одвија.
Вагаш, и сваки датум има свој шарм, и сваки има сенку која зна да засмета. Тако је то са датумима.
Ових дана славимо онај с крштенице, 9. октобар. У њему се бар идеологије прошлости не преламају, у њему не станују две Србије.
Прошлост није јеловник, из ког можеш изабрати оно што волиш, а занемарити све што ти се не свиђа или мислиш да крњи неку идеализовану представу; прошлост је постеља на коју лежемо, кад гледамо ноћно небо и звезде другима намењене: има ту сена од најфинијих и најмириснијих трава, има ту боце, чичка и драча.
Па помери се мало.
Ионако више нема датума који нас може примаћи државној каси или одмаћи од ње; спали смо на нас а немамо осећај какву постељу спремамо за оне што долазе.
8.
Укратко, честитам.
