Kugla

KROZ RUŽIČASTE NAOČARE
Posle duže pauze, danas popodne malo se pešačilo po okolnim brdima. Iako većina stanovnika ovog grada (izvinjavam se, ali mi je teško da ih nazovem Užičanima) preferira puteve prema Zlatiboru i Kadinjači, dakle, severnom i severno-zapadnom delu, južni obodi Užica neuporedivo su lepši i bogatiji. Neuporedivo. Poslednjih godina, šetajući po Sariću i Tatincu, upoznavajući taj kraj u potpuno različitim vremenskim uslovima, više puta sam se iskreno čudio zašto Srbi toliko vole krš i stenje, pa su navalili na suvi kamen Zabučja, Starog grada i Terazija, a na pitomi Sarić i Tatinac naguzili su čak tri groblja i dve deponije! Još jedan dokaz našeg genskog namćorluka – bogatiji i pitomiji predeli bolji su za zagrobni, nego za ovaj stvarni život!
Elem, moja lepša polovina i ja krenuli smo sa Rakijske pijace, gde sam rođen i životarim, pa preko Gluvaćkog iliti Carinskog potoka, pored Milivoje, uzbrdo, pored pokojnog Simeunovića, izbismo na školu za gluvoneme (tako se nekada, politički nekorektno, zvala), pa na Šanac. Karađorđev šanac. Tu su svojevremeno budaletine, u patriotskom zanosu (za svoj džep), koji ih možda i žešće trese i dan-danas, pokrenule „novi investicioni ciklus“ gradnjom nekakve čatrlje, koju su od milošte nazvali stambena zgrada. Moja je nesreća što imam nešto mozga, a i ne umem da ćutim, pa sam i tada, baš kao i danas, ismevao taj gigantski građevinski poduhvat, koji su, zdušno, zajedničkim snagama, pokrenule vedete Demokrata, Komunista, Nacionalista i ostale bagre, pravilno raspoređene u sve tadašnje partije, opozicione i vlastodržačke. Naravno, tupavi narod misli da se jede sve što leti, pa su mnogi potrčali da „upišu“ stan i uplate kaparu. Znam lično čoveka koji se sa svima nama, koji smo se sprdali sa tim primitivnim političkim margetingom, svađao iz sve snage i tvrdio da se na proleće useljava. Naravno, niko se nikada tu nije uselio, sagrađene su, na vojnom zemljištu (čisto da se zna), nekakve prizemne sojenice koje su danas zarasle u korov, a toliko su male i odvratne, da se ni okolni kerovi nisu potrudili da tu naprave utočište. Srećom, Majka Priroda ljudske gluposti brzo prekrije korovom i zelenilom, pa i taj kraj lepo izgleda onima koji tuda prolaze i ne znaju za taj maloumni politički čin, a takvih je danas u ovom gradu barem 99 posto. Zaista, pravo je čudo koliko su su vrane popile mozak ovdašnjem življu, niko se više ne seća šta je bilo pre samo deset-dvadeset godina, zato nam se, jedni te isti, tek malo promenjene garderobe i frizure, nude kao ganc novi, a mi svi treba da se foliramo i pristanemo na tu igru političke mimikrije i da se iznova upoznajemo sa istim ološima koji vedre i oblače poslednjih decenija!
Nego, da nastavim dalje uzbrdo. Kod igrališta se skrene levo, pa kroz šumu levo od Novog groblja, a desno od Stare deponije, pa na raskrsnici na Sariću, okrenemo levo zemljanim putem i posle nekih 300-400 metara izbijemo opet na asfalt, pa levo i posle nekih pet minuta, eto nas na na Tatincu, na nekih 700 i kusur metara nadmorske visine, odakle čak i Užice, fenomenalno izgleda. Posle nekih 300-400 metara dolazimo do drugog groblja, i tu, mi civili, okrećemo isključivo levo, jer napred idu samo državni službenici i đubre. Da, državni službenici i njihovo đubre, jer je koju stotinu metara napred – Nova deponija. Problem sa novom deponijom je, pogotovo u ovim letnjim danima, što, očigledno nije pametno napravljena ili se ne održava kako treba, jer se skoro celim Tatincem širi neverovatan smrad, što je prava šteta, s obzirom na lepotu tog kraja. Da, na toj raskrsnici takođe postoji zanimljiv put, kojim se silazi na Carinu, pored bazena, ali, kako nisu platili reklamu, čak ni piće, neću reći koji. Elem, brzim korakom, da pobegnemo od teškog smrada, doletesmo do Previje, novog groblja i Vladove kafane, koja je stvarno na odličnom mestu i u baš prijatnom ambijentu. Popismo po kafu, uz ratluk i kiselicu, pa nastavismo dalje. Tu se put račva na tri strane. Levo nizbašču, prema Užicu, desno nizbašču u Duboko, i napred, uzbašču, prema Kugli. I bi Kugla. Krenusmo prema Kugli, posle par kilometara mora da se siđe sa asfalta i onda kroz šumu nekih dva-tri kilometra zemljanim putem, pored Šehovog brda izbije se na Kuglu, pa se od nje spusti na put prema Čakovini, koji ide sa Pore. Nekada, dok je Tito još bio živ, pre nego što su stasale ove današnje budaletine, čuvena obilaznica prema Kadinjači bila je planirana da ide tim pravcem, pa je zaista čudno zašto ovaj deo nije asfaltiran, a povezuje, najkraćim mogućim putem, Sarića osoje i Jelovu goru, bukvalno ide samim obodom brda. Onaj ko tu živi ili voli da meditira, jasno mu je zašto je tuda planirana obilaznica. Tu deonicu neuporedivo je lakše i jeftinije sagraditi, a vrlo verovatno bi dovela i do razvoja turizma na Jelovoj gori, koja to i zaslužuje. Taj pravac je i prirodni nastavak puta od Požege, sve ostaje sa leve obale Đetinje, a tada još uvek nije postojala fasciniranost Zlatiborom, danas su razmišljanja svih političkih zamlata i njihovih sledbenika jedino okrenuta u pravcu Surduka i dalje prema Sušici. Oni koji se tuda rekreiraju znaju kakvi su to divni predeli. Sve vreme vidi se Užice u daljini, levo Drežnička gradina, a desno Tornik, ispod nas je Buar, skroz desno Gostinica, pa u daljini Lužnička dolina, Karan i Ribaševina, a ispred nas Čakovina i, kraljica, Jelova gora.

A kad dođeš na čuku ispod Kovačnice, pogled puca, ako nije u magli, na Požegu, a s proleća se se sneg na Torniku čini kao da ti je na dlanu. Ako žurimo, ne idemo napred prema crvki na Čakovini ili desno, prema Gostinici, već odmah kod Kovačnice okrenemo levo, nizbašču, putem koji ide brdom između Buara i Volujca, pored groblja Spasovnjača. Da ne zaboravim, tu na raskrsnici, na nekih 870 metara nadmorske visine, pre nego krene spuštanje, pogled puca na zapad i odlično se vidi Kompleks spomenika na Kadinjači. I kad krenemo nizbrdo, ponovo se čudim zašto na ovoj strani, sunčanijoj i evidentno pitomijoj, i to sa nešto višom nadmorskom visinom, ima toliko manje kuća nego na Zabučju i prema Kadinjači. Doduše, poslednjih godina ti predeli su oživeli, jer su postali Eldorado za malinu, praktično više nema ni pedalj neiskorišćenog zemljišta, skoro svaki metar je zasađen „crvenim zlatom“. Samo par decenija ranije, retka domaćinstva uglavnom su obrađivala kukuruz i krompir, a danas je to žešći malinarski kraj.
Posle Spasovnjače idu dva oštra spuštanja i onda se praktično završava Buar, a počinju, da ih nazovem, gornje Terazije. Leti čak ni taj deo nije ružan, iako je kuća pored kuće, ali je zimi tu potpuna katastrofa, bukvalno od dima ne može da se živi, dim sa jedne strane direktno kulja u kuće sa druge strane. A samo par stotina metara uzbrdo, čist vazduh, prava divota…
Na kraju se siđe kod benzinske pumpe na Terazijama, a odatle niz nekadašnju Bosansku, i eto nas na Trgu. Ipak, lepše je od pumpe skrenuti desno, prema Starom gradu, pa se putem između njegovog zaleđa i Turice, spustiti na izlazak iz drugog tunela od Plaže, kod železničkog mosta u Turici, pa nas eto, posle 200-300 metara kod Centrale na plaži (ovoj što je sad ruše i preuređuju da bude još starija i lepša…). Ah, da… Da ne zaboravim, silazi se tik pored nove turističke atrakcije – vožnje liftom. Lift koji ima više liftbojova nego oni u Las Vegasu, a da bi krenuo, pod uslovom da uopšte radi, mora malo u njemu da se, zbog uroka, poskakuje. Kaže legenda da je najsigurnije skočiti dva puta kratko i tri puta duže, to garantuje, ako ispravno držiš vrata dok poskakuješ, da će se lif pokrenuti i svetlosnom brzinom od 3-4 minuta po metru kubnom, dovesti putnike na željeni plato, nekih 10-15 metara iznad. Aferim, al‘ su ga opravili!
Ceo taj brdsko-planinski krug, od Rakijske pijace, pa do Slanuše, ima oko 21 kilometar, što je taman za nedeljno pešačenje. Priroda je predivna, čak i zimi, iako tada, pošto je solidna nadmorska visina, ume baš da bude hladno, ali, kada razmislim, zaista ne znam da li je krajolik lepši pod snegom ili sada, kada je zelenilo u punom zamahu. Sa te trase vodi bezbroj puteva, pa šetnja može da bude i drastično kraća, ali i duža, praktično svako može da je prilagodi svojim navikama i kondiciji. A zaista vredi, svaki korak ovim putevima pravo je uživanje. I hiljadu puta čovek tuda da prođe, neće mu dosaditi.
Sa druge strane, Užice je blizu, ali i dovoljno daleko, pa čovek zaista može u potpunosti da se opusti, da uživa u prirodi, ali i da mu, ako zatreba, budu dostupna sva civilizacijska dostignuća.
Kada se sa te visine i udaljenosti gleda Užice, sve izgleda fenomenalno – ne vide se razvaljene ulice, fasade koje opadaju sa prastarih zgrada; ne vide se ni vlast, ni opozicija, ni Vučić, ni Đilas, niti Tihomir i onaj njegov u ostavci, niti Jovan doktor fiskulturnik Marković. Život izgleda prelep, skoro kao na Pinku i u Drugom dnevniku.
Nesreća je što čovek, pre ili kasnije, mora da se vrati u ovu zadimljenu crnu rupu. Ali, ovoga puta neću o tome. Ništa hejt. Ferije su, samo vedro i optimistički. Pa šta meni fali, kao da ja ne umem da širim bezrazložni optimizam? Evo, sada ste se i sami uverili.