Кугла

КРОЗ РУЖИЧАСТЕ НАОЧАРЕ
После дуже паузе, данас поподне мало се пешачило по околним брдима. Иако већина становника овог града (извињавам се, али ми је тешко да их назовем Ужичанима) преферира путеве према Златибору и Кадињачи, дакле, северном и северно-западном делу, јужни ободи Ужица неупоредиво су лепши и богатији. Неупоредиво. Последњих година, шетајући по Сарићу и Татинцу, упознавајући тај крај у потпуно различитим временским условима, више пута сам се искрено чудио зашто Срби толико воле крш и стење, па су навалили на суви камен Забучја, Старог града и Теразија, а на питоми Сарић и Татинац нагузили су чак три гробља и две депоније! Још један доказ нашег генског намћорлука – богатији и питомији предели бољи су за загробни, него за овај стварни живот!
Елем, моја лепша половина и ја кренули смо са Ракијске пијаце, где сам рођен и животарим, па преко Глуваћког илити Царинског потока, поред Миливоје, узбрдо, поред покојног Симеуновића, избисмо на школу за глувонеме (тако се некада, политички некоректно, звала), па на Шанац. Карађорђев шанац. Ту су својевремено будалетине, у патриотском заносу (за свој џеп), који их можда и жешће тресе и дан-данас, покренуле „нови инвестициони циклус“ градњом некакве чатрље, коју су од милоште назвали стамбена зграда. Моја је несрећа што имам нешто мозга, а и не умем да ћутим, па сам и тада, баш као и данас, исмевао тај гигантски грађевински подухват, који су, здушно, заједничким снагама, покренуле ведете Демократа, Комуниста, Националиста и остале багре, правилно распоређене у све тадашње партије, опозиционе и властодржачке. Наравно, тупави народ мисли да се једе све што лети, па су многи потрчали да „упишу“ стан и уплате капару. Знам лично човека који се са свима нама, који смо се спрдали са тим примитивним политичким маргетингом, свађао из све снаге и тврдио да се на пролеће усељава. Наравно, нико се никада ту није уселио, саграђене су, на војном земљишту (чисто да се зна), некакве приземне сојенице које су данас зарасле у коров, а толико су мале и одвратне, да се ни околни керови нису потрудили да ту направе уточиште. Срећом, Мајка Природа људске глупости брзо прекрије коровом и зеленилом, па и тај крај лепо изгледа онима који туда пролазе и не знају за тај малоумни политички чин, а таквих је данас у овом граду барем 99 посто. Заиста, право је чудо колико су су вране попиле мозак овдашњем живљу, нико се више не сећа шта је било пре само десет-двадесет година, зато нам се, једни те исти, тек мало промењене гардеробе и фризуре, нуде као ганц нови, а ми сви треба да се фолирамо и пристанемо на ту игру политичке мимикрије и да се изнова упознајемо са истим олошима који ведре и облаче последњих деценија!
Него, да наставим даље узбрдо. Код игралишта се скрене лево, па кроз шуму лево од Новог гробља, а десно од Старе депоније, па на раскрсници на Сарићу, окренемо лево земљаним путем и после неких 300-400 метара избијемо опет на асфалт, па лево и после неких пет минута, ето нас на на Татинцу, на неких 700 и кусур метара надморске висине, одакле чак и Ужице, феноменално изгледа. После неких 300-400 метара долазимо до другог гробља, и ту, ми цивили, окрећемо искључиво лево, јер напред иду само државни службеници и ђубре. Да, државни службеници и њихово ђубре, јер је коју стотину метара напред – Нова депонија. Проблем са новом депонијом је, поготово у овим летњим данима, што, очигледно није паметно направљена или се не одржава како треба, јер се скоро целим Татинцем шири невероватан смрад, што је права штета, с обзиром на лепоту тог краја. Да, на тој раскрсници такође постоји занимљив пут, којим се силази на Царину, поред базена, али, како нису платили рекламу, чак ни пиће, нећу рећи који. Елем, брзим кораком, да побегнемо од тешког смрада, долетесмо до Превије, новог гробља и Владове кафане, која је стварно на одличном месту и у баш пријатном амбијенту. Пописмо по кафу, уз ратлук и киселицу, па настависмо даље. Ту се пут рачва на три стране. Лево низбашчу, према Ужицу, десно низбашчу у Дубоко, и напред, узбашчу, према Кугли. И би Кугла. Кренусмо према Кугли, после пар километара мора да се сиђе са асфалта и онда кроз шуму неких два-три километра земљаним путем, поред Шеховог брда избије се на Куглу, па се од ње спусти на пут према Чаковини, који иде са Поре. Некада, док је Тито још био жив, пре него што су стасале ове данашње будалетине, чувена обилазница према Кадињачи била је планирана да иде тим правцем, па је заиста чудно зашто овај део није асфалтиран, а повезује, најкраћим могућим путем, Сарића осоје и Јелову гору, буквално иде самим ободом брда. Онај ко ту живи или воли да медитира, јасно му је зашто је туда планирана обилазница. Ту деоницу неупоредиво је лакше и јефтиније саградити, а врло вероватно би довела и до развоја туризма на Јеловој гори, која то и заслужује. Тај правац је и природни наставак пута од Пожеге, све остаје са леве обале Ђетиње, а тада још увек није постојала фасцинираност Златибором, данас су размишљања свих политичких замлата и њихових следбеника једино окренута у правцу Сурдука и даље према Сушици. Они који се туда рекреирају знају какви су то дивни предели. Све време види се Ужице у даљини, лево Дрежничка градина, а десно Торник, испод нас је Буар, скроз десно Гостиница, па у даљини Лужничка долина, Каран и Рибашевина, а испред нас Чаковина и, краљица, Јелова гора.

А кад дођеш на чуку испод Ковачнице, поглед пуца, ако није у магли, на Пожегу, а с пролећа се се снег на Торнику чини као да ти је на длану. Ако журимо, не идемо напред према црвки на Чаковини или десно, према Гостиници, већ одмах код Ковачнице окренемо лево, низбашчу, путем који иде брдом између Буара и Волујца, поред гробља Спасовњача. Да не заборавим, ту на раскрсници, на неких 870 метара надморске висине, пре него крене спуштање, поглед пуца на запад и одлично се види Комплекс споменика на Кадињачи. И кад кренемо низбрдо, поново се чудим зашто на овој страни, сунчанијој и евидентно питомијој, и то са нешто вишом надморском висином, има толико мање кућа него на Забучју и према Кадињачи. Додуше, последњих година ти предели су оживели, јер су постали Елдорадо за малину, практично више нема ни педаљ неискоришћеног земљишта, скоро сваки метар је засађен „црвеним златом“. Само пар деценија раније, ретка домаћинства углавном су обрађивала кукуруз и кромпир, а данас је то жешћи малинарски крај.
После Спасовњаче иду два оштра спуштања и онда се практично завршава Буар, а почињу, да их назовем, горње Теразије. Лети чак ни тај део није ружан, иако је кућа поред куће, али је зими ту потпуна катастрофа, буквално од дима не може да се живи, дим са једне стране директно куља у куће са друге стране. А само пар стотина метара узбрдо, чист ваздух, права дивота…
На крају се сиђе код бензинске пумпе на Теразијама, а одатле низ некадашњу Босанску, и ето нас на Тргу. Ипак, лепше је од пумпе скренути десно, према Старом граду, па се путем између његовог залеђа и Турице, спустити на излазак из другог тунела од Плаже, код железничког моста у Турици, па нас ето, после 200-300 метара код Централе на плажи (овој што је сад руше и преуређују да буде још старија и лепша…). Ах, да… Да не заборавим, силази се тик поред нове туристичке атракције – вожње лифтом. Лифт који има више лифтбојова него они у Лас Вегасу, а да би кренуо, под условом да уопште ради, мора мало у њему да се, због урока, поскакује. Каже легенда да је најсигурније скочити два пута кратко и три пута дуже, то гарантује, ако исправно држиш врата док поскакујеш, да ће се лиф покренути и светлосном брзином од 3-4 минута по метру кубном, довести путнике на жељени плато, неких 10-15 метара изнад. Аферим, ал‘ су га оправили!
Цео тај брдско-планински круг, од Ракијске пијаце, па до Слануше, има око 21 километар, што је таман за недељно пешачење. Природа је предивна, чак и зими, иако тада, пошто је солидна надморска висина, уме баш да буде хладно, али, када размислим, заиста не знам да ли је крајолик лепши под снегом или сада, када је зеленило у пуном замаху. Са те трасе води безброј путева, па шетња може да буде и драстично краћа, али и дужа, практично свако може да је прилагоди својим навикама и кондицији. А заиста вреди, сваки корак овим путевима право је уживање. И хиљаду пута човек туда да прође, неће му досадити.
Са друге стране, Ужице је близу, али и довољно далеко, па човек заиста може у потпуности да се опусти, да ужива у природи, али и да му, ако затреба, буду доступна сва цивилизацијска достигнућа.
Када се са те висине и удаљености гледа Ужице, све изгледа феноменално – не виде се разваљене улице, фасаде које опадају са прастарих зграда; не виде се ни власт, ни опозиција, ни Вучић, ни Ђилас, нити Тихомир и онај његов у оставци, нити Јован доктор фискултурник Марковић. Живот изгледа прелеп, скоро као на Пинку и у Другом дневнику.
Несрећа је што човек, пре или касније, мора да се врати у ову задимљену црну рупу. Али, овога пута нећу о томе. Ништа хејт. Ферије су, само ведро и оптимистички. Па шта мени фали, као да ја не умем да ширим безразложни оптимизам? Ево, сада сте се и сами уверили.