КО ЈЕ СЛЕДЕЋИ?

Вечно плаво небо

24. септембра 2012. године услед отказа команди на авиону типа Ласта у Новој Пазови погинуо је пилот мајор Горан Савић. Био је један од најбољих пилота које је наша војска имала и био је изузетан човек. То вам могу потврдити сви који су га познавали. Био је племенит, невероватно скроман, благ, пожртвован, био је врхунски професионалац, диван отац својим синовима и био је мој брат.
Прошао сам све оно кроз шта пролазе породице људи страдалих у несрећи на Батајници, и изјаве саучешћа и приче о херојству, лажи политичара и заборав који потом неумитно долази. Не жалим се, и тај заборав је део живота, тога сам увек био свестан. Извињавам се што нећу причати о лекарима и беби који су страдали у том хеликоптеру. Нисам их познавао. Погинули војници су били део мог живота. Радили су са мојим Гораном, делили исту љубав према летењу и ризик свакодневног посла.
Са нашом породицом су делили тугу од момента када је Горан склопио своја крила и заувек се запутио пут неба које је толико волео. Оног момента кад сам чуо за трагедију у Батајници приковао сам се за компјутер, покушавајући да сазнам ко је био у њему, а из главе ми није излазио разговор који сам водио са братовом супругом неколико дана после његове погибије. Тада ми је рекла: “Није питање да ли ће неко до пилота опет страдати због нечијег немара. Питање је: “Ко је од њих следећи?”
Као породица нисмо тражили ничију одговорност. Војска је изашла са саопштењем у коме наводи да је узрок квара конструкцијска грешка, а када се стишала медијска бука нико, сем портала Танго сикс и његовог оснивача Петра Војиновића, није био заинтересован за кривце и одговорност људи у војсци и држави. Нико није ни одговарао.
Пре неколико дана изгубили смо седам људи. Кажу да ће истрага показати ко је одговоран за то. Премијер унапред скида одговорност са министара, показујући, у својој бахатости, да је спреман да гази по жртви оних који су страдали вршећи своју дужност, оних који јесу истински хероји и који, за разлику од њега, заслужују наше најдубље поштовање. Док сам, на насловним странама дневне штампе, гледао слике страдалих војника нисам имао снаге ни да опсујем. Не могу ни у овом тексту, није пристојно, а и плашим се да бих тако упрљао успомену на њих. Оно што могу као грађанин Србије, као део породице која је тој држави дала оно најбоље и најсветије што је имала, јесте да тражим одговорност.
Желим да се зна ко је одговоран за то што смо изгубили те дивне, изузетне људе јер не могу више да се питам: “Ко је од њих следећи?”.
Превише је недоумица и сумњи у овој трагедији. За то нису криви страдали, ни генерал Бандић, чије сузе пеку сваког ко иоле схвата са чим се сваког дана сусреће. Нису одговорни ни људи у војсци, већ они који су створили такву атмосферу у друштву и зато неко мора да одговора. Неко мора да оде, поднесе оставку, буде разрешен, било шта. Само нек’ нам се склони са очију, да би ми имали право да без срамоте и гриже савести погледамо лица оних који су своје животе жртвовали на олтару достојанства и части. Премијер рече да су отишли они који су бољи од нас. Јесу! Баш зато, господине Вучићу, о њиховим животима не може одлучивати министар који не зна где му је диплома средње школе. Самим постављањем Гашића за министра одбране понизили сте и осрамотили војску и људе који су спремни да положе своје животе за нешто што би са поносом требали да зовемо отаџбина. Нама који остајемо да ходамо овом земљом могу да пожелим да оправдамо жртву коју сте поднели, а Вама, јунаци, да упутим последњи поздрав: Нека вам је вечно плаво небо! Тамо Вас чека мој Горан!

Бојан Савић

Comments

comments