POZNATI SUGRAĐANI: DRAGAN JOKSIMOVIĆ – GUJA
Dragan Joksimović, u Užicu poznat kao Guja, rođen je u Požegi. Osnovnu školu završio je u Požegi, a potom “Radoje Marić“ u Užicu. Odlazi u Beograd i završava i Tehničku školu. Radi na Železnici, u Kontaktnoj mreži, odakle odlazi u penziju. U bračnoj zajednici je sa suprugom Dragicom, već 41 godinu. Ima ćerke Anu i Aleksandru, a od njih četvoro unučića (Emu, Danu, Vasilisu i Aleksu). On i supruga su 1989. godine krenuli sa ugostiteljstvom, otvorivši kafanu „Sunce“ na Zabučju. Tu rade do 1993. godine, kada prekidaju posao zbog hiperinflacije. Nakon toga, u Užicu otvaraju ćevabdžinicu i pekaru „Mali Pariz“. Ćevabdžinica se nalazila na ulazu u Zeleni pijac sa glavne ulice, a pekara na Rosuljama.
Kao mlad počeli ste da se bavite sportom, tačnije da igrate za Fudbalski klub „Sloboda“. Isrpričajte mi malo o tome.
– U „Slobodi“ sam igrao u generaciji sa Srboljubom Srbom Stamenkovićem, Kalajom, Minarom, Jašom, Mrvom. Ali, sa njima sam igrao samo za mlađe kategorije „Slobode“. Do prvog tima crveno-crnih nisam stigao, jer sam, pre prestarevanja mlađih kategorija, morao da napustim fudbal iz zdravstvenih razloga. U isto vreme išao sam i u Srednju školu učenika u privredi „Radoje Marić“ i sa mojim školskim drugovima dva puta sam bio prvak Srbije. Da dodam da je u pitanju mali fudbal. Sa mnom su tada igrali Japur, Jaša, Adžo, Zake, Minara, Mujo, Zub, Đoko Stjepović, Jerko, Mićo Ilić i ja. To je bio tim snova. Tada smo igrali finala protiv Prve beogradske gimnazije, gde su bili fudbaleri iz „Partizana“ i „Crvene zvezde“, ali oba puta smo ih „unakazili“. To je bilo 1971. (Beograd) i 1972. (Kalna) godine, kada smo mi imali 16 i 17 godina. Prvenstvo Jugoslavije nismo igrali, jer nije bilo organizovano. Da jeste, bili bi i šampioni Jugoslavije. Da se zna. Treneri su nam bili Milutin Zečević i Blažo Borozan 1971, a Milija Milivojević i Cicvarić, ne mogu da se setim imena, 1972. godine. Tada su pojedini od nas igrali za „Slobodu“, „Prvi partizan“ i Raketu“.
Bili ste i na o Omladnskim radnim akcijama?
– Bio sam zamenik komandanta Omladinske radne akcije „Kadinjača“ pet godina. Od 1982/87. godine. Bio sam zadužen za sve što treba brigadirima. Set svega što su trebali da imaju brigadiri. Komplet standard od hrane, odela, alata, sve… U to vreme sarađivali smo sa Perom Antonijevićem, Balšom Govedaricom i drugim predsednicima opštine. I moram da kažem da smo imali odličnu saradnju sa njima i nikada nikakvih problema nismo imali. Dobra je bila i sa Transportnim preduzećem „Raketa“ i njenim direktorom Miroslavom Nenadićem. Mogu da kažem, da se i danas viđam, čujem i družim sa svima njima. Onima koji su živi, naravno. Mnogo tih prijatelja danas žive na teritoriji cele Jugoslavije, odnosno svim zemljama nastale na njenom tlu. Od Varaždina do Skoplja. Tu su Albanci, Bosanci, Crnogorci, Makedonci i Hrvati. Idem i ja kod njih, dolaze i oni kod mene. Za vreme rata nisam hteo da ih zovem, da nemaju probleme, ali sam posle smirivanja situacije uspostavio kontakt sa njima. Da pomenem, to su iz Cetinja Marko Stanić, Slavonske Požege Ivica Mijoč, Kosovske Mitrovice Ismet Kačiku, Goran Bajić iz Drvara, Ivica Šac iz Slovenije. To je bilo lepo vreme akcijaša. Tad se radilo dohodovno. Koliko radiš, on ti plati i toliko trošiš.
Otkud ideja da se bavite ugostiteljskim poslom?
– „Karijeru“ sam počeo 1969. godine, kada počinjem da izlazim po kafanama. To je najlepše vreme koje je postojalo. Znali smo se svi u gradu. To je bilo u periodu od 1969. do 1975, kada sam se oženio. Družio sam se po sportskoj liniji, Pižon, Uroš, Zoran Pop, Srbo itd. Družio sam se sa Kunovcem. Imalo nas je oko sto koji smo „kružili“ i tačno se znalo ko u koju kafanu ide i ko gde stoji. Tada nije bilo kafića. „Gradska kafana“, „Palas“, „Turist“ i to ti je skoro sve. Iskupimo pare između sebe i kupimo paklo cigara, naručimo piće, to potrošimo i idemo kući. U 11.30 na spavanje. Ja sam uvek sa društvom boravio u kafanama i to me nešto privlačilo. Otvorili smo restoran pre 11 godina u Ulici Kralja Petra Prvog 16. U ponudi imamo razne vrste kuvanih jela, zakuski, pita, ribe, mesa sa roštilja i sve što gost želi sutra može da naruči danas. Dobili smo 2006. godine nagradu, da smo među 15 najboljih restorana u Srbiji, koju nam je dodelio Klub privrednih novinara „Uniset“ u Beogradu u „Skadarliji“. I idemo po raznim takmičenjima. Bili smo treći u Zlakusi (kuvanje pasulja) i Višegradu (riblja čorba). Sve što želi gost mi smo tu da mu ispunimo. Organizujemo sve vrste proslava: rođendane, pomene (komemoracije), ketering (spremanje svih vrsta veselja), manje svadbe, manja venčanja, izložbe, književne večeri i sl. Već sam u pripremi za ovaj razgovor pomenuo da sam se veoma mlad oženio, odnosno sa mojih 20 godina. Oženio sam moju današnju suprugu, sa kojom lepo živim. Moram da kažem da lepo radimo i sarađujemo. Ja nabavljam i ostale organizacione poslove, a ona radi u restoranu. Veliku saradnju i podršku imam u njoj i ne bih uspeo u ovom poslu ovoliko da mi nije bilo nje. Kada ima potrebe za nekim većim poslom, ja pozovem moju drugaricu Remziju.
Kako je bilo biti privatnik za vreme vladavine komunističkog režima?
– Uopšte nije bilo teško biti privatnik. Nekome teže, nekome lakše, ali su imale neke tolerancije. Međutim, danas je to malo teže. Firme su tada radile odlično, jer su ljudi redovno primali lične dohotke i išli na posao. Svako ko završi školu, on je mogao da se zaposli u roku od šest do 12 meseci. Imalo je ljudi koji su duže čekali zaposlenje, ali to su bili oni koji su birali zaposlenje. Nisam imao problem što sam privatnik. Uvek su imali neka razumevanja. Svaki dogovor, koja god inspekcija bila, bio je fleksibilan. I tada je bilo bolje vreme za moju firmu, nego danas.
Ubrzo sledi ratni period, hiperinflacija i svaka moguća izolacija od sveta. Kako ste se tada snalazili i da li ste uopšte nešto radili?
– Za vreme hiperinflacije imao sam prodavnicu tekstila i kafe „Mali Pariz“ i tada su se pravile cene prema vrednosti marke. Nije se osećala hiperinflacija, jer sam pratio marku i prema njoj sam određivao cenu. Kafa bude marku i cena raste samo za dinare.
Došao je i 5. oktobar 2000. godine, a sa njim i demokratska vlast. Kako ste radili pod trećim različitim režimom u 40 godina Vašeg rada? I možete li da uporedite ta tri perioda? Koji je najbolji, a koji najlošiji i zbog čega?
– Petog oktobra sam bio u Savezu komunista. Kada je došla demokratska vlast, tadašnji DOS, radilo se u prvo vreme normalno, a kasnije je počelo da hvata neko bahato ponašanje predstavnike vlasti. Ja sam 1996/97. godine šetao sa suprugom, iako sam preležao infarkt. Doktorka Goca Lučić me sretne i počne da me kritikuje, jer sam napolju na -17. Meni je bilo da oni odu, samo zato što su bahati. Kod mene dolaze samo oni stari pravi komunisti. Svakog četvrtka tu su Mirko Milovanović, Slobo Romanović, Gligorije Janković, Dobrivoje Nikolić i drugi. Dolazio mi je i Joška Broz, Titov unuk. On je dolazio kod mene 2011. godine. To je bilo samo druženje. Ništa zvanično. Veoma mu se svidelo. Mi smo hteli da napravimo nevladinu organizaciju, koju bi nazvali Komunistička partija. Hteli smo, ali je ta ideja propala, jer ljudi nisu smeli zbog straha. Najbolji period od ta tri predioda je onaj za vreme Tita. Kada bi sada sproveli anketu među rođenima do 1965. godine, jer ovim mlađi se ne sećaju, rekli bi da je to vreme kada se znalo kada je godišnji odmor. Nisi imao nikakvih dodatnih poslova da radiš, imao si mogućnost da oformiš porodicu, mogao si da se skućiš, u dogledno vreme dobiješ stan od firme u kojoj radiš… Ali, to su sve bile narodne pare. Danas moraš da izdvojiš oko 30.000 evra za neki stan. Šta će kada mu dođe dete, a nije mu siguran ni posao. Onda mu je bar posao bio siguran.
Da li sarađujete sa kolegama? Ako neko hoće da zakupi salu za neku svečanost, a termin ste već izdali, da li preporučite nekog od kolega?
– Imam izuzetnu saradnju sa kolegama. Nije bitno kojim. Nije bitno da li je Milutin iz „Tabane“, Cveta iz „Aleksandra“ ili neko treći. Šta mi treba, pomognu mi, šta im treba pomognem im. Nikakvih problema nema. Sada mi zatrebaju dve gajbe piva, uvek mogu da im tražim.
Da li vlasnik firme mora da uđe u politiku da bi ostvario bolju zaradu?
– Ne. Nemam potrebe da se bavim politikom. U ugostiteljstvu, svi ljudi koji dolaze u kafanu su ravnopravni. Nikavih problema nemam. Verovatno bih imao više gostiju, mislim na delegacije koje dolaze u Gradsku upravu, da sam u politici, ali bih tada stvorio otpor kod drugih ljudi, tako da bih na kraju bio na istom. Nisam ni razmišljao na tu temu, niti mi je tako nešto palo na pamet. Ako se neko bavi privatnim poslom, onda nema razmišljanja u tom momentu o politici. Ti možeš nekoga da voliš ili ne voliš, ali to ne sme da utiče na posao. Ne mešam politiku sa poslom. Šta onda da se radi kada se promeni vlast? Od Amerike do Japana i Avganistana, nema ko nije bio kod mene ovde. Moj gost bio je ambasador Japana u Srbiji Kijoš Sadogava 23. februara 2005. godine. Tu su bili i gosti iz Japana. Ne dajem ja to svakome. Njima prvo prezentiram užičke specijalitete. Kobasicu i komplet lepinju. Moram da dodam da su Japanci moju kafanu stavili u svoj katalog, kao preporuku Japancima koji hoće da, kao turisti, dođu u ove krajeve, da znaju gde ima dobro da se jede, pije i provede. Tu su još dolazili Danica Maksimović, Branislav Lečić, Milan Kalinić, Vesna Dedić i drugi.
Da li ste u poslednje vreme uveli neke novine u Vašem radu i poslovanju?
– Danas teško da mogu da uvedem neke novine u poslu, jer je velika nestašica novca. Mogao bih da uvedem mnogo stvari, ali… Mi imamo veliki dijapazon jela, kao što sam rekao na početku. Predjela, mesni i mlečni proizvodi, pite, bureci, roštiljska hrana, kuvana jela. Svakodnevno imamo razne vrste hrane od pasulja, kupusa, krompira, ribe, roštiljska hrana, pihtije, čvarci, prženice, kačamak, uštipci, razne vrste kolača itd. Na leto će biti Letnje olimpijske igre u Riu, pa ćemo i to pratiti na terasi. To će biti noću, zbog vremenske razlike. Naravno, pratićemo i druge sportske manifestacije, kao što je prvenstvo Evrope u fudbalu, na primer.
Da li imate primedbu na neku zakonsku regulativu koja Vam smeta da radite bolje?
– Jedino što mi smeta ova škola za kuvare i konobare. Ta deca koja uče školu, opredeljuju se da idu dalje ili idu nekim drugim putem. Oni završe za konobara ili ugostitelja, ali, od 50 učenika, ne znam da li dvojica ostanu da budu kuvari ili konobari. I tu je problem radne snage… Tu sam jako nezadovoljan, jer ne mogu da nađem kvalifikovanu radnu snagu. I to sve dolaze ljudi koji su završili srednju školu. Oni su ljudi koji hoće da rade, ali to je vrlo teško, jer treba vremena da to nauče, pošto dolaze iz druge struke.
Uvodite li u posao nekog od mlađih članova Vaše porodice, koji bi, jednog dana, preuzeo komande od Vas?
– Moja deca su završila fakultete, otišla svojim putem, tako da ja i supruga imamo još tri radnika. Solidno i dobro radimo. Zadovoljni smo i nemamo potrebu da se bavimo dodatnim poslom, jer i od ovog dobro živimo.
U Vašem restoranu redovno se obeležava i najradosniji srpski i pravoslavni praznik?
– Na Badnje veče svake godine imam 40-50 ljudi. Napolju se naloži vatra i badnjak. Dođu gosti i svi pojedu i popiju besplatno. Zovnem redovne goste, ali ima i drugih gostiju. Pevamo srpske pesme. Imamo sve ono što se služi za Božić. I tako radim od osnovanja restorana.
Otkud nadimak „Guja“?
– Nadimak sam dobio kao dečak u Požegi, dok sam išao u osnovnu školu. Mnogo sam se tukao i bio sam opasan, pa su mi zbog toga školski drugovi dali nadimak „Guja“, pošto sam bio opasan „kao guja“.
Šta radite u slobodno vreme?
– Posećujem sportske priredbe, družim se sa unucima i idem u ribolov. U ribolov idem amaterski. Pecam u Višegradu, Arilju, Požegi, Lučanima… Time se bavim čisto rekreativno tipa „laka zanimacija“, tako da tu nema nekih velikih ulova i trofeja. Ribolov je sada i skup. Dok platim dozvolu za pecanje i gorivo za automobil… Trenutno mi je to jedini hobi. Kada mi ćerke dođu na odmor, sa unucima obavezno idem na pecanje po Zlatiborskim potocima. Da vidiš, kada izvade ribu. Ono krkuše ovakve sve… Pa se krkuša počne tresti… To je velika vrska, ovacije, radovanje. Pa ni unuk, ni unuke, ne smeju da skinu. Pa moram ja da skinem. Pa zabace opet. To je plakanje od smeha, uživanje. Mojoj ćerci je trebalo dosta vremena da objasni susedima u Americi da Srbija nije Sibir, jer oni za Srbiju kažu „Serbija“, a Sibir „Sajberija“.
Kao i u većini slučajeva, kada su u pitanju ljudi koji su zapamtili režim Josipa Broza, i Guja žali za vremenom velike Jugoslavije.
– Za vreme Tita bilo je to sve dobro. Znaš li ti o čemu se tu radi? Radi se o tome da u vreme komunizma… Da si ukrao nešto…? Odmah bi odleteo. Po kratkom postupku. Onda… Znalo se ko je ko. Ko je profesor, sudija, advokat… Znalo se koje su škole, šta su. Onda su svi imali pravo na lečenje. Od najnižeg, do najvišeg. Završi se sa školovanjem i uvek je mogao da se nađe neki posao. Znalo se ko je koji zanatlija. Svi smo se mi živeli i družili se normalno. To je bilo nešto normalno. Nije bilo razlike da li sam ja radnik, a neko tamo direktor. Družili smo se. To je bilo i poštovanje. Sada kada kaže da je dirketor, kao da je „pao sa Marsa“. Tada je sve bilo pod konac.
Milan Đokić
