ПОЗНАТИ СУГРАЂАНИ: ДРАГАН ЈОКСИМОВИЋ – ГУЈА
Драган Јоксимовић, у Ужицу познат као Гуја, рођен је у Пожеги. Основну школу завршио је у Пожеги, а потом “Радоје Марић“ у Ужицу. Oдлази у Београд и завршава и Техничку школу. Ради на Железници, у Контактној мрежи, одакле одлази у пензију. У брачној заједници је са супругом Драгицом, већ 41 годину. Има ћерке Ану и Александру, а од њих четворо унучића (Ему, Дану, Василису и Алексу). Он и супруга су 1989. године кренули са угоститељством, отворивши кафану „Сунце“ на Забучју. Ту раде до 1993. године, када прекидају посао због хиперинфлације. Након тога, у Ужицу отвaрају ћевабџиницу и пекару „Мали Париз“. Ћевабџиница се налазила на улазу у Зелени пијац са главне улице, а пекара на Росуљама.
Као млад почели сте да се бавите спортом, тачније да играте за Фудбалски клуб „Слобода“. Исрпричајте ми мало о томе.
– У „Слободи“ сам играо у генерацији са Србољубом Србом Стаменковићем, Калајом, Минаром, Јашом, Мрвом. Али, са њима сам играо само за млађе категорије „Слободе“. До првог тима црвено-црних нисам стигао, јер сам, пре престаревања млађих категорија, морао да напустим фудбал из здравствених разлога. У исто време ишао сам и у Средњу школу ученика у привреди „Радоје Марић“ и са мојим школским друговима два пута сам био првак Србије. Да додам да је у питању мали фудбал. Са мном су тада играли Јапур, Јаша, Аџо, Заке, Минара, Мујо, Зуб, Ђоко Стјеповић, Јерко, Мићо Илић и ја. То је био тим снова. Тада смо играли финала против Прве београдске гимназије, где су били фудбалери из „Партизана“ и „Црвене звезде“, али оба пута смо их „унаказили“. То је било 1971. (Београд) и 1972. (Кална) године, када смо ми имали 16 и 17 година. Првенство Југославије нисмо играли, јер није било организовано. Да јесте, били би и шампиони Југославије. Да се зна. Тренери су нам били Милутин Зечевић и Блажо Борозан 1971, а Милија Миливојевић и Цицварић, не могу да се сетим имена, 1972. године. Тада су поједини од нас играли за „Слободу“, „Први партизан“ и Ракету“.
Били сте и на о Омладнским радним акцијама?
– Био сам заменик команданта Омладинске радне акције „Кадињача“ пет година. Од 1982/87. године. Био сам задужен за све што треба бригадирима. Сет свега што су требали да имају бригадири. Комплет стандард од хране, одела, алата, све… У то време сарађивали смо са Пером Антонијевићем, Балшом Говедарицом и другим председницима општине. И морам да кажем да смо имали одличну сарадњу са њима и никада никаквих проблема нисмо имали. Добра је била и са Транспортним предузећем „Ракета“ и њеним директором Мирославом Ненадићем. Могу да кажем, да се и данас виђам, чујем и дружим са свима њима. Онима који су живи, наравно. Много тих пријатеља данас живе на територији целе Југославије, односно свим земљама настале на њеном тлу. Од Вараждина до Скопља. Ту су Албанци, Босанци, Црногорци, Македонци и Хрвати. Идем и ја код њих, долазе и они код мене. За време рата нисам хтео да их зовем, да немају проблеме, али сам после смиривања ситуације успоставио контакт са њима. Да поменем, то су из Цетиња Марко Станић, Славонске Пожеге Ивица Мијоч, Косовске Митровице Исмет Качику, Горан Бајић из Дрвара, Ивица Шац из Словеније. То је било лепо време акцијаша. Тад се радило доходовно. Колико радиш, он ти плати и толико трошиш.
Откуд идеја да се бавите угоститељским послом?
– „Каријеру“ сам почео 1969. године, када почињем да излазим по кафанама. То је најлепше време које је постојало. Знали смо се сви у граду. То је било у периоду од 1969. до 1975, када сам се оженио. Дружио сам се по спортској линији, Пижон, Урош, Зоран Поп, Србо итд. Дружио сам се са Куновцем. Имало нас је око сто који смо „кружили“ и тачно се знало ко у коју кафану иде и ко где стоји. Тада није било кафића. „Градска кафана“, „Палас“, „Турист“ и то ти је скоро све. Искупимо паре између себе и купимо пакло цигара, наручимо пиће, то потрошимо и идемо кући. У 11.30 на спавање. Ја сам увек са друштвом боравио у кафанама и то ме нешто привлачило. Oтворили смо ресторан пре 11 година у Улици Краља Петра Првог 16. У понуди имамо разне врсте куваних јела, закуски, пита, рибе, меса са роштиља и све што гост жели сутра може да наручи данас. Добили смо 2006. године награду, да смо међу 15 најбољих ресторана у Србији, коју нам је доделио Клуб привредних новинара „Унисет“ у Београду у „Скадарлији“. И идемо по разним такмичењима. Били смо трећи у Злакуси (кување пасуља) и Вишеграду (рибља чорба). Све што жели гост ми смо ту да му испунимо. Организујемо све врсте прослава: рођендане, помене (комеморације), кетеринг (спремање свих врста весеља), мање свадбе, мања венчања, изложбе, књижевне вечери и сл. Већ сам у припреми за овај разговор поменуо да сам се веома млад оженио, односно са мојих 20 година. Оженио сам моју данашњу супругу, са којом лепо живим. Морам да кажем да лепо радимо и сарађујемо. Ја набављам и остале организационе послове, а она ради у ресторану. Велику сарадњу и подршку имам у њој и не бих успео у овом послу оволико да ми није било ње. Када има потребе за неким већим послом, ја позовем моју другарицу Ремзију.
Како је било бити приватник за време владавине комунистичког режима?
– Уопште није било тешко бити приватник. Некоме теже, некоме лакше, али су имале неке толеранције. Међутим, данас је то мало теже. Фирме су тада радиле одлично, јер су људи редовно примали личне дохотке и ишли на посао. Свако ко заврши школу, он је могао да се запосли у року од шест до 12 месеци. Имало је људи који су дуже чекали запослење, али то су били они који су бирали запослење. Нисам имао проблем што сам приватник. Увек су имали нека разумевања. Сваки договор, која год инспекција била, био је флексибилан. И тада је било боље време за моју фирму, него данас.
Убрзо следи ратни период, хиперинфлација и свака могућа изолација од света. Како сте се тада сналазили и да ли сте уопште нешто радили?
– За време хиперинфлације имао сам продавницу текстила и кафе „Мали Париз“ и тада су се правиле цене према вредности марке. Није се осећала хиперинфлација, јер сам пратио марку и према њој сам одређивао цену. Кафа буде марку и цена расте само за динаре.
Дошао је и 5. октобар 2000. године, а са њим и демократска власт. Како сте радили под трећим различитим режимом у 40 година Вашег рада? И можете ли да упоредите та три периода? Који је најбољи, а који најлошији и због чега?
– Петог октобра сам био у Савезу комуниста. Када је дошла демократска власт, тадашњи ДОС, радило се у прво време нормално, а касније је почело да хвата неко бахато понашање представнике власти. Ја сам 1996/97. године шетао са супругом, иако сам прележао инфаркт. Докторка Гоца Лучић ме сретне и почне да ме критикује, јер сам напољу на -17. Мени је било да они оду, само зато што су бахати. Код мене долазе само они стари прави комунисти. Сваког четвртка ту су Мирко Миловановић, Слобо Романовић, Глигорије Јанковић, Добривоје Николић и други. Долазио ми је и Јошка Броз, Титов унук. Он је долазио код мене 2011. године. То је било само дружење. Ништа званично. Веома му се свидело. Ми смо хтели да направимо невладину организацију, коју би назвали Комунистичка партија. Хтели смо, али је та идеја пропала, јер људи нису смели због страха. Најбољи период од та три предиода је онај за време Тита. Када би сада спровели анкету међу рођенима до 1965. године, јер овим млађи се не сећају, рекли би да је то време када се знало када је годишњи одмор. Ниси имао никаквих додатних послова да радиш, имао си могућност да оформиш породицу, могао си да се скућиш, у догледно време добијеш стан од фирме у којој радиш… Али, то су све биле народне паре. Данас мораш да издвојиш око 30.000 евра за неки стан. Шта ће када му дође дете, а није му сигуран ни посао. Онда му је бар посао био сигуран.
Да ли сарађујете са колегама? Ако неко хоће да закупи салу за неку свечаност, а термин сте већ издали, да ли препоручите неког од колега?
– Имам изузетну сарадњу са колегама. Није битно којим. Није битно да ли је Милутин из „Табане“, Цвета из „Александра“ или неко трећи. Шта ми треба, помогну ми, шта им треба помогнем им. Никаквих проблема нема. Сада ми затребају две гајбе пива, увек могу да им тражим.
Да ли власник фирме мора да уђе у политику да би остварио бољу зараду?
– Не. Немам потребе да се бавим политиком. У угоститељству, сви људи који долазе у кафану су равноправни. Никавих проблема немам. Вероватно бих имао више гостију, мислим на делегације које долазе у Градску управу, да сам у политици, али бих тада створио отпор код других људи, тако да бих на крају био на истом. Нисам ни размишљао на ту тему, нити ми је тако нешто пало на памет. Ако се неко бави приватним послом, онда нема размишљања у том моменту о политици. Ти можеш некога да волиш или не волиш, али то не сме да утиче на посао. Не мешам политику са послом. Шта онда да се ради када се промени власт? Од Америке до Јапана и Авганистана, нема ко није био код мене овде. Мој гост био је амбасадор Јапана у Србији Кијош Садогава 23. фебруара 2005. године. Ту су били и гости из Јапана. Не дајем ја то свакоме. Њима прво презентирам ужичке специјалитете. Кобасицу и комплет лепињу. Морам да додам да су Јапанци моју кафану ставили у свој каталог, као препоруку Јапанцима који хоће да, као туристи, дођу у ове крајеве, да знају где има добро да се једе, пије и проведе. Ту су још долазили Даница Максимовић, Бранислав Лечић, Милан Калинић, Весна Дедић и други.
Да ли сте у последње време увели неке новине у Вашем раду и пословању?
– Данас тешко да могу да уведем неке новине у послу, јер је велика несташица новца. Могао бих да уведем много ствари, али… Ми имамо велики дијапазон јела, као што сам рекао на почетку. Предјела, месни и млечни производи, пите, буреци, роштиљска храна, кувана јела. Свакодневно имамо разне врсте хране од пасуља, купуса, кромпира, рибе, роштиљска храна, пихтије, чварци, прженице, качамак, уштипци, разне врсте колача итд. На лето ће бити Летње олимпијске игре у Риу, па ћемо и то пратити на тераси. То ће бити ноћу, због временске разлике. Наравно, пратићемо и друге спортске манифестације, као што је првенство Европе у фудбалу, на пример.
Да ли имате примедбу на неку законску регулативу која Вам смета да радите боље?
– Једино што ми смета ова школа за куваре и конобаре. Та деца која уче школу, опредељују се да иду даље или иду неким другим путем. Они заврше за конобара или угоститеља, али, од 50 ученика, не знам да ли двојица остану да буду кувари или конобари. И ту је проблем радне снаге… Ту сам јако незадовољан, јер не могу да нађем квалификовану радну снагу. И то све долазе људи који су завршили средњу школу. Они су људи који хоће да раде, али то је врло тешко, јер треба времена да то науче, пошто долазе из друге струке.
Уводите ли у посао неког од млађих чланова Ваше породице, који би, једног дана, преузео команде од Вас?
– Моја деца су завршила факултете, отишла својим путем, тако да ја и супруга имамо још три радника. Солидно и добро радимо. Задовољни смо и немамо потребу да се бавимо додатним послом, јер и од овог добро живимо.
У Вашем ресторану редовно се обележава и најрадоснији српски и православни празник?
– На Бадње вече сваке године имам 40-50 људи. Напољу се наложи ватра и бадњак. Дођу гости и сви поједу и попију бесплатно. Зовнем редовне госте, али има и других гостију. Певамо српске песме. Имамо све оно што се служи за Божић. И тако радим од основања ресторана.
Откуд надимак „Гуја“?
– Надимак сам добио као дечак у Пожеги, док сам ишао у основну школу. Много сам се тукао и био сам опасан, па су ми због тога школски другови дали надимак „Гуја“, пошто сам био опасан „као гуја“.
Шта радите у слободно време?
– Посећујем спортске приредбе, дружим се са унуцима и идем у риболов. У риболов идем аматерски. Пецам у Вишеграду, Ариљу, Пожеги, Лучанима… Тиме се бавим чисто рекреативно типа „лака занимација“, тако да ту нема неких великих улова и трофеја. Риболов је сада и скуп. Док платим дозволу за пецање и гориво за аутомобил… Тренутно ми је то једини хоби. Када ми ћерке дођу на одмор, са унуцима обавезно идем на пецање по Златиборским потоцима. Да видиш, када изваде рибу. Оно кркуше овакве све… Па се кркуша почне трести… То је велика врска, овације, радовање. Па ни унук, ни унуке, не смеју да скину. Па морам ја да скинем. Па забаце опет. То је плакање од смеха, уживање. Мојој ћерци је требало доста времена да објасни суседима у Америци да Србија није Сибир, јер они за Србију кажу „Сербија“, а Сибир „Сајберија“.
Као и у већини случајева, када су у питању људи који су запамтили режим Јосипа Броза, и Гуја жали за временом велике Југославије.
– За време Тита било је то све добро. Знаш ли ти о чему се ту ради? Ради се о томе да у време комунизма… Да си украо нешто…? Одмах би одлетео. По кратком поступку. Онда… Знало се ко је ко. Ко је професор, судија, адвокат… Знало се које су школе, шта су. Онда су сви имали право на лечење. Од најнижег, до највишег. Заврши се са школовањем и увек је могао да се нађе неки посао. Знало се ко је који занатлија. Сви смо се ми живели и дружили се нормално. То је било нешто нормално. Није било разлике да ли сам ја радник, а неко тамо директор. Дружили смо се. То је било и поштовање. Сада када каже да је диркетор, као да је „пао са Марса“. Тада је све било под конац.
Милан Ђокић
